Milivoje Glišić: Zamolite Kirbija da je prevede

Tzv. novinar Dragan J. Vučićević i dalje zagađuje životnu sredinu, a Hitna pomoć ne reaguje.

Ministar zdravlja Lončar krije Vučićevićevu šifru i struka se uzdržava od komentara, u skladu sa medicinskom etikom.

O čemu se radi? Što bi rekao Vučićević, sasvim je senzacionalno!

Moji dobro obavešteni izvori otkrivaju da državni udar koji se nije dogodio još traje - što se toga tiče D. J. Vučićevič je u pravu - s tim što sada D. J. Vučićević ruši Vučića, kako bi preuzeo vlast u zemlji i u „Kuriru“!

Da, Vučićević ide na Vučića, samo izokola, puzajući i puzeći, takoreći suptilno, kako bi Vučić što duže ostao u uverenju da je Vučićević „častan čovek“.

Vučićevićev govor tela, naročito glave, upućuje, međutim, na nešto drukčije ambicije...

Neće više D. J. V. da bude državni Aleksa Žunjić, da dojavljuje ko Tomi Nikoliću donosi svastikin but - hoće na sam vrh.

Проф. др Мирољуб Јевтић, професор политикологије религије на ФПН у Београду: Треба ли Србији национални програм

Без Срба нема Србије

Ако се анализира  национална политика Србије од  Првог српског устанка, догађаја који је ударио темеље модерној српској држави, видеће се катастрофални резултати.

Први и Други српски устанак, догађаји су, који су изазвани тешким положајем у којима се српски народ  налазио. Исламска окупација, којој је Србија и велика већина српског народа била изложена од 1395. године, од Битке на Ровинама, имала је за циљ да у име ислама поништи сваку помисао да Срби, као хришћани, имају право на живот достојан човека.

У име ислама Срби су били изложени тлачењу. Куран о томе вели „Борите се против оних који не вјерују у Бога, нити Судњи дан, нити забрањују оно што је Алах забранио и Његов Посланик, нити исповједају истинску вјеру оних којима је дата Књига док не дадну џизју својом руком, понижени” (Куран 9.30, превод Панџа и Чаушевић). Дакле циљ ислама био је да понижава хришћане, који су у нашем случају били Срби, све док им се понижења толико не згаде и док не одустану од своје вере која је једини узрок тлачења, јер ислам не признаје нацију и никога не тлачи зато што је рецимо Енглез.

S koje strane Gvozdene zavese će Srbija biti kada Beograd, u stvari, postaje regionalni centar međunarodne obaveštajne zajednice?

Između Skota i Rogozina

Piše: Marina Raguš

Ambasador SAD, Majkl Kirbi završava svoj mandat brojnim intervjuima za domaće medije u kojima je (iz)rekao sve ono što očito nije mogao tokom mandata.

Ništa novo!

Većina diplomata velesila, sila i onih manjih država akreditovanih u Srbiji manje-više (u)rade isto.

Na kraju!

Tako smo, konačno, saznali Kirbijev stav i o medijima u Srbiji u atmosferi pravog medijskog rata: „Mnogo je medija, a malo para. Svi žive od oglašavanja. Mnogo je manje novca od oglašavanja nego što je bilo 2008. godine. Kada gledate novine ovde u Srbiji, Beogradu, imate mnogo više novina u Beogradu, nego u Njujorku što se štampa. I ja se pitam kako sve te novine preživljavaju? I onda se pitam: je l’ to samocenzura, je l’ vam neko ćušne malo džeparca odnegde sa strane, kako je to moguće? Kako da napravite novine poput Njukork Tajmsa? Nekad je Politika bila kao Njujork Tajms, bila je temeljna novina, dobro informisana. Bila je pouzdana. Mislim da srpski građani treba da imaju takve novine, jer onda mogu bolje odluke da donesu“ između ostalog izjavio je u intervjuu za „podružnicu“ CNN-a u Srbiji-N1, odlazeći američki ambasador Kirbi.

Novi „Zakon o policiji“ priredio vrhunski britanski agent, zvanični specijalni savetnik ministra unutrašnjih poslova Republike Srbije?

Po receptu dr Amadeo Votkinsa

Piše: Pukovnik Goran Jevtović, (Sa sajta Fonda strateške kulture)

Da li su svesni naprednjački, espeesovski, ali i svi ostali skupštinski okupacioni nameštenici, koji su 18. januara ove godine, dan i noć, raspravljali o novom „Zakonu o policiji“, da su u stvari ponavljali mantre koje je sklepao vrhunski britanski obaveštajac najviše kategorije, jedan od rezidenata „Secret Intelligence Servica“ na Balkanu i posebno u Srbiji, dr Amadeo Votkins, zvanični specijalni savetnik ministra unutrašnjih poslova Republike Srbije?

Zakon o policiji o kome je reč, od koga je nezvanično i krenula predizborna kampanja, pisao je svojom britansko-hrvatskom rukom kao ekspert jedne od najvažnijih članica NATO – Velike Britanije, narečeni Amadeo Votkins.

Stranac na profesionalnom radu u vrhu srpske Vlade na mestu „specijalnog savetnika“ ministra unutarnjih dela.

Doktor on, doktor naprednjački ministar, šta bismo više?

Prvo pitanje – da li je ovaj stranac dobio srpsko državljanstvo?

Drugo – ako nije, kako je moguće da bude u radnom odnosu na jednoj od najviših funkcija u državi, na izvoru najvažnijih državnih tajni i da prima redovnu platu iz srpskog budžeta koji pune srpski i ostali poreski mučenici?

Nismo informisani da je ne prima.

E, sada, ono treće pitanje – ko je izvršio takozvanu potpunu bezbednosnu proveru za britanskog specijalca i to: po mestu rođenja, po mestu stanovanja, po mestu višedecenijskog zaposlenja u Kraljevskom koledžu odbrane u Londonu i u Ministarstvu odbrane V.Britanije i još kojekude?

Složićemo se, a to novi zakon posebno apostrofira, bez bezbednosne provere budući policijski pozornik ne može ni da se primakne policijskoj stanici, a kamoli da u njoj radi. Između ostalog baš su o tome srpski poslanici nadahnuto raspravljali, odašiljući do sada neviđene hvalospeve svom partijskom i koalicionom doktoru – ministru unutarnjih dela.

Da li je moguće da u Srbiji tako važan posao ne zna niko drugi da radi!?

Amadeo Votkins se pojavio na ovim prostorima nakon petooktobarskog obojenog udara kada je konačno završena agresija NATO i zemlja dovedena u stanje perfidne okupacije.

I skoro, da se iz Srbije nije ni pomerao.

Menjao je „agregatna stanja“ – malo se pojavljivao kao nezavisni stručnjak, malo kao pripadnik britanskog Ministarstva odbrane, malo kao službenik OEBS-a, kao ekspert EU, da bi na kraju bio i zvanično unapređen i ustoličen. Onda, kada je ovdašnji najači britanski đak edukovan u Brajtonu – Aleksandar Vučić, preuzeo kormilo ostatka srpske države.

Amadeo je jedan od najpoznatijih „reformatora“ sistema naše nacionalne bezbednosti u najširem smislu – odbrane i vojske, bezbednosnih i obaveštajnih službi i sada policije.

Prvo je poluprikriveno reformisao Vojsku Jugoslavije i SCG, a onda je od 2003. planski razotkriven i tada je i krenuo u ofanzivu.

Autor ovog teksta se priseća u ulozi živog svedoka, kao da je juče bilo, kako smo po naređenjima ministra odbrane Borisa Tadića, ali i onih nakon njega, sve negde do 2007.godine bez prekida, službeno upućivali oficire najvišeg ranga kao i one mlađe „perspektivne“, gospodinu Amadeu na noge.

Milivoje Glišić: Drug Staljin je bio ljut

Zbog pretrpljenog duševnog bola i višekratne uvrede časti srpskog naroda (čiji sam i ja član) u direktnim prenosima iz Skupštine Srbije, gospodinu Zoranu Babiću, Vučićevom šefu sale u ovom visokom domu, uputiću sadističko pitanje, zauzvrat:

Kaži ti meni, g. Babiću, ko je od živućih Srba u ovom času popularniji u svetu, Aleksandar Vučić ili Novak Đoković? I kako ceniš veze g. Vuka Jeremića, bivšeg predsednika Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, s moćnim strukturama međunarodne političke scene, kada ste uskratili (ma ne ti lično!) podršku njegovoj kandidaturi za mesto Generalnog sekretara svetske organizacije, iako je imao kakve-takve izglede za ozbiljnu utakmicu?!

Uveren da nećeš (ili ne smeš) da odgovoriš na ova pitanja, čak ni preko Rodoljuba Šabića, poverenika za informacije od javnog značaja, odgovoriću sam sebi, i možda još ponekome ako ga to zanima.

Nema sumnje da je Novak Đoković neprikosnoveni lider u svetskom tenisu, i to mu se ničim i nikako ne može osporiti, osim sa evroatlantskog stanovišta: jeste ovaj pametni momak i lepo vaspitan, i šarmantan i socijalno zdrav uprkos planetarnoj slavi, i darežljiv, ali ipak još nosi ozbiljnu falinku: nije kulturno dekontaminiran (mada tečno govori mnoge jezike), nije se podvrgao dekonstrukciji (upravo pristigli izraz za širu primenu), ne odriče se identiteta i nije promenio mentalitet.

Novak Đoković, više puta smo videli i čuli, izjašnjava se kao Srbin, čestita praznike verujućima, piše ćirilicom, krsti se, često i javno, pravoslavnim načinom sa tri prsta, obavešten je o istoriji iz koje potiče, ceni porodicu...

Ne valja, međutim, to što nije poznat njegov stav o pederima, o protestantskim vrednostima koje Vučić ističe, i o Rusiji.

Koliko znam, ni „Pravda“ nije saopštavala: „Drug Staljin je bio ljut“!

S druge strane, ne može se govoriti isključivo o Đokovićevoj individualnoj krivici, kad ni ceo srpski narod još nije ušao u kompleksan proces promene mentaliteta i dekonstrukcije, što od njega očekuje Evropska unija, ako misli da mu (srpskom narodu) do kraja otvori Poglavlja i propusti ga u žicu svoje zajednice.

Lakše je Uniji da propiše evoluciju mentaliteta evropskih nacija u željenom pravcu, nego da zaustavi invaziju Sjedinjenih Država na Evropu putem miliona trećih lica sa Bliskog istoka i Severne Afrike.

Uprkos reformama, Srbija sporo menja samu sebe, dok, eno, ozbiljni narodi, Crnogorci na primer, čak prestižu vreme – za svaki slučaj – i u trku menjaju mentalitet i dekonstruišu se u pravcu političkog i svakog drugog profita jednog čoveka pre svega, što ujedno znači i cele nacije.

Moraju, i ne pada im teško, zvanično da mrze Ruse, da konačno sklope primirje s Japanom, da se zovu Montenegro, da pišu latinicom i da uvedu crnogorski jezik čak i u nekim opštinama u Srbiji, što će biti, prema M. Bećkoviću, jedini strani jezik koji se govori srpski!

Kad je reč o Vuku Jeremiću, stvar je prosta: šta će Srbiji eventualni svetski lider, makar bio i njen, kad već ima lidera na Balkanu – bilo bi to mnogo i za Jeremića i za Srbiju.

Nema mesta, popunjeno... No room!

Vučić je jedan i jedinstven, za istoriju dovoljan.

Profesorka Danica Popović lucidno je uočila sitnicu koja sve više dobija na snazi kad se radi o političkom habitusu našeg vođe ili o stanju duha oko našeg vođe.

Mediji javljaju koliko Vučić spava, kad ustaje, kad stiže u Nemanjinu, kad vodi Vladu na sednicu u Kolubaru, kad se dopisuje s Merkelovom, kad se domunjđava s Kirbijem, kad spasava siročiće iz snega, i tako dalje, a sada su javili, primetila je profesorka, i kad je Vučić bio ljut.

Premijer je bio ljut!

Koliko znam, ni „Pravda“ nije saopštavala: „Drug Staljin je bio ljut“!

Premijer se pred licem sveta naljutio zato što je ministarka Kori Udovički za novogodišnje praznike podelila dečje paketiće, jer to nije u skladu sa instrukcijama Međunarodnog monetarnog fonda i dezavuisalo je Vučića koji je naglasio da je on naš MMF!

Mediji su prećutali da li se Premijer naljutio ili obradovao kad je čuo da je njegov kum Nikola Petrović, generalni direktor „Elektromreže Srbije“, donirao par miliona dinara za razradu koncepta turnira u malom fudbalu u Grockoj.

Mediji javljaju koliko Vučić spava, kad ustaje, kad stiže u Nemanjinu, kad vodi Vladu na sednicu u Kolubaru, kad se dopisuje s Merkelovom, kad se domunjđava s Kirbijem, kad spasava siročiće iz snega, i tako dalje, a sada su javili, primetila je profesorka Popović, i kad je Vučić bio ljut

To bi me baš zanimalo, jer se radi o malom koraku za Grocku, a velikom za Srbiju...

Kao što vidite, mnogo je izazova pred nama u 2016. godini, a najveći su mogući državni udari koje neumorno najavljuje tzv. novinar Dragan J. Vučićević.

I, pazite, DJV predviđa udar s neočekivane strane tvrdnjom da će upravo novine izazvati nerede i eventualno opsadno stanje.

Naravno, uz pomoć stranog faktora.

Pare su već legle.

Državnog Aleksu Žunjića ovoga puta podržao je i produbio ministar policije prof? dr Nebojša Stefanović.

Kaže doktor Stefanović:

„Jedna novinarka koja je novinarka još iz vremena Slobodana Miloševića, dakle duže vreme novinarka u Srbiji, kazaće da je navodno praćena, i to treba da se pojavi uskoro, za narednih nekoliko dana. Predstavnik jednog novinarskog udruženja, neću reći kojeg, treba u javnosti da se pojavi i da to kaže kao jednu skandaloznu stvar, iako ne postoje nikakvi dokazi niti se to ikada dogodilo“...

Ova strašna najava je, vidimo, sva u šiframa. Ponovo „svastikin but“.

Kao kod Nušića.

Zato diži vojsku, Vučiću, ne oklevaj!

Tvoja „naprednjakinja“ Marija Obradović javlja se za funkciju ministra vojnog. I red je da na tom mestu konačno bude žena, što u svetu kome težimo nije retkost, ali onda bih tu radije video  Jelenu Milić, direktorku Centra za evroatlantske studije.

Dovoljno je agresivna, a i uštedelo bi se, jer je već plaćena. Uvela bi nas u NATO i bez poziva, pred njom bi čak i Bata Gašić morao da klekne!

Kadrovi, znači, rešavaju sve. Reforme daju rezultate, a biće još bolje, jer se u Srbiji i u 2016. nastavlja kreativna noć.

Samo neradnici rade danju.

Vladan Dinić: Još jedno poglavlje u istoriji našeg propadanja

Aleksandar Vučić (45).

Diplomirani pravnik.

Političar.

Predsednik Vlade Srbiije.

Bivši PPV.

Bivši ministar informisanja i bivši ministar Vojske Srbije.

Predsednik Srpske napredne strane.

Bivši generalni sekretar Srpske radikalne stranke.

Po sopstvenom uverenju – danas reformator.

Evropejac. (Euro-fanatik?!)

Tvrdi nacionalista?!

Nekad?

Ili nikad?

Danas: toplo preporučuje Srbima i Srbiji da se, na ovaj ili onaj način, odreknu:

● Sebe;

● Prošlosti;

● Mitova;

● Istorije;

● Kulina bana i Kraljević Marka;

● Stanoja Glavaša i Srđe Zlopogleđe;

Odricanje od Kosova i Metohije, još uvek – ne preporučuje!

Zasad?!

Ima se kad!

Ili nema?

Zato je od obećanja da će „poništiti Borkove sporazume“ oko KiM došao do toga da je Briselskim sporazumom povukao preostale srpske institucije sa Kosova…

Ni Miloša Obilića ne pominje!

Ali zato pominje Maksa Vebera!

Zašto?

I ko je Maximilian Carl Emil Weber, uopšte?

Maks Veber (1864-1920) bio je pravnik, ekonomista, istoričar, sociolog i političar (još malo kao Vučić!).

Značajno je uticao na socijalnu teoriju i istraživanja, a posebno na sociologiju kao zasebnu disciplinu.

Posebnu pažnju posvetio je izučavanju birokratije.

U svojim delima poput „Protestantska etika i duh kapitalizma“ usmerio se na objašnjenje i razumevanje značenja i svrhe koju pojedinac pridaje svom radu i bitisanju.

Uz Emila Dirkema i Karla Marksa, Veber je jedan od tri glavna utemeljivača moderne društvene nauke i jedan od njenih najvećih mislilaca.

Smatraju ga još i utemeljivačem teorije birokratske organizacije, koja predstavlja preteču savremenih teorija društvene organizacije i države.

Dakako.

Veber je, takođe, i teoretičar države i prava.

Tako i njegova definicija države treba da bude okosnica razumevanja njegovog rada u istorijskom kontekstu – kada je Nemačka dugo čekala na ujedinjenje i kao takva u odnosu na druge evropske država predstavljala, na neki način periferiju.

(Što kod sadašnjeg Aleksandra, čini se, nije baš, što bi se reklo, po srpski, kompatibilno?!).

Za Maksa Vebera, ali i uopšte u teoriji prava, država je „jedina organizacija koja ima monopol na upotrebu oružane sile“ kako bi sačuvala svoje građane i svoje prerogative.

Sledstveno prethodnom, pa zar to i sama Savezna Republika Jugoslavija nije probala da uradi kada se obračunavala sa teroristima iz OVK?!

I zbog toga platila otimanjem teritorije i „hitnom isporukom“ celokupnog srpskog političkog, vojnog i policijskog rukovodstva.

A, zamislite ironiju: sledila je upravo i samo - Veberovu misao?!

Istu onu koju su u najviše zakonodavne akte utkale najjače evropske i svetske države?!

Uostalom, zar danas sve one ne upotrebljavaju istu oružanu silu protiv terorista?

Biće da je jedno od najznačajnijih dela Maksa Vebera, „Politika kao poziv“, očito rado preskočeno međ savremenim poštovaocima njegovih reči i dela u Srbiji.

Kako i ne bi, kad je za njih „Politika - biznis“!

Dakle, kada bi se kojim slučajem pomodarstvo pretvorilo u delo, sledeći Veberovu misao, Srbija bi pod Vučićem(?!), očas posla, povratila južnu srpsku pokrajinu.

I, to bi bilo potpuno Veberovski (i pravno) legitimno, zar ne.

Za početak.

Dakle, Maksa Vebera nisam imao prilike da upoznam jer se on rodio prerano, ili ja prekasno, ali neka njegova dela jesam.

Ipak, čini se, ne tako dobro i pomno kao što ih je proučio, izučio i naučio Aleksandar Vučić?!

Ssamo ne znam što ih i ne primenjuje?!

Protestantska etika zagovara posvećenost radu i skromnost, a ne korišćenje svake prilike da se priča kako se radi bolje i više od drugih i da je to jedini argument.

„A ako vam se ne sviđa, vi me smenite“, pa čak više nije ni priča da ga neko smeni, nego će on sam sebe - da smeni…

A stanovništvo nam i dalje tone u sve dublju intelektualnu i materijalnu bedu.

Dakle, Vebera ne poznajem lično, ali i očito ne kao Vučić.

Ali, zato Aleksandra Vučića – poznajem.

Odlično!

Ili sam bar mislio da ga poznajem.

Opet, moja greška...

Zapravo, ni sam više ne znam kog Aleksandra sam znao i kog Vučića sam poznavao?!

S kim i s kojim sam se družio - s onim Šešeljevim, ili s ovim, Angelinim?

Ne sa Angelininim (majka mu je Angelina), već sa onim Vučićem Angele Merkel?!

„Nemačke se nikad odreći neću”, kaže danas.

Ne dam Batu Gašića!?

Sad, daje Gašića!

Ne dam Kori!

Zasad?!

„Samo penzioneri ne bi trebalo da brinu”, tvrdio je.

Nekad.

Danas:

Penzioneri i ne treba da brinu. Imaće, od ove penzije (januarske) najveće penzije u istoriji!

Onima kojima nisu otete zaista su povećane za 1,5 odsto(!) kao i ostalima kojima je oteto, po principu Šerifa od Notingema: uzmi od onih koji nemaju za one koji - imaju!

Prevedeno na srpski, ili na službeni MMF jezik: oni koji su dosad imali 25.000 dinara, sad mogu da nakrive šešir.

Imaće 375 dinara više!

Malo li je?

Nije (u zbiru).

U zbilji, ma nemojte da se šalimo.

Ozbiljan sam.

TV pretplata je prepolovila povišicu, recimo.

Dakle, nemam dilemu s kojim sam se Vučićem viđao često!

Sa sadašnjim se ne viđam.

Odavno, od kada je postao prvo PPV, pa onda predsednik Vlade Srbije.

Ili on nema kad, pošto prema sopstvenom priznanju radi od jutra do sutra.

Taj tempo mi, priznajem, ne odgovara.

A i on ima svoje „medijske pajtose“, sve same esencije mudrosti, koji se umesto u kafani gde je prirodi njihovih priča mesto, okupljaju na „Pinku“…

Ili njemu, Vučiću, ne odgovara kako piše „Svedok”?!

Pa, kako piše “Svedok”?

Obično!

Kako bi svaki medij trebalo – na temelju argumenata i činjenica, a ne na temelju „izvora“ i „dojava“.

Nema državnih udara, kad ih nema.

Ne izmišlja porno zvezde – kad to nisu.

Ne prati „farmu” i „parove”, prostitutke ne oslovljava sa starletama, već pravim imenom...

Ne podržava ni Kristijana, ne proganja sad (kad svi, ili većina to rade) Miroslava Miškovića, ne pridružuje se horskom pisanju o gazdi Delte po principu: „samo mrtav Mišković je dobar Mišković!”.

Ne hvali na sav glas „Beograd na vodi”, ne obaveštava javnost o preteranim uspesima Srbije, ne bavi se virtuelnim rezultatima, novim „silikonskim dolinama”, fabrikama čipova, autobusa, čelika, šavnih cevi, neviđenim uspesima NBS, herojskim podvizima putara kad usred zime sneg zabeli...

Ne piše, svakodnevno, i ne izmišlja afere oko predsednika Srbije i njegove supruge...

Jok.

Ne piše da se u kabinetu, gle čudne li koincidencije, onomad smenjenog direktora KBC „Dedinje” dr Boška Đukanovića jer je navodno spremao državni udar (po DJV-u)...

Ne, ne...

Kad ima prilike, a bilo ih je: „Svedok” je obelodanio uspeh Vučića, Dačića i Tomislava Nikolića prilikom pokušaja nametanja Rezolucije o Srebrenici, o uspešnoj akciji oko očuvanja srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji, kad su Albanci pokušali da preko UNESKO otmu i dušu srpskom biću...

Istina, sve ima svoju cenu: a cena je – „Svedok” je posle dve decenije, praktično, pred gašenjem.

Jedno vreme sam, verujte mi na reč, zdravljem plaćao izlaženje „Svedoka”; zaradio povišeni šećer, pritisak se ne računa, katarakta takođe, opadanje kose, naravno...

Usput, primetili ste: „Svedok” je i danas (uz izuzetke „Vremena”, „Geopolitike”, „Tabloida” i još ponekog) jedini medij kojem se od prvog dana znao gazda...

Uz to, „Svedok” je, valjda, jedini list koji koja živi od tiraža, a ne od bogatih milostinja marketinških agencija i oglasa, ne od pomoći stranih ambasada, Soroša i drugih, zapadnih i drugih medijskih pokrovitelja...

Upravo ovih dana obelodanjuju se spiskovi abonenata i korisnika „tuđe pomoći i nege”, ili takozvanog „projektnog finansiranja” po principu malo tebi-više meni.

Kad sam pogledao spiskove abonenata i zavisnika od strane pomoći shvatio sam da i meni i „Svedoku” spasa nema, ili da smo i ja i „Svedok” iz nekog drugog, očito prevaziđenog vremena, sa zaostavštinom iz, sad, izgleda, prokužene slavne srpske istorije...

Da je stvar izgubljena, kada sam primetio da je na nekakvom spisku „stranih kazana”, čak i nepostojeći medij, bezimeni medij, zvani E-, opasuljio sam se.

Upravo taj nepostojeći E-medij, iako dobija socijalnu pomoć, abonent je “narodne kuhinje”, svakodnevno kukumavče – kako su svi protiv njega, kako je zavera protiv njega, kako mu svi rade o glavi.

Taj nepostojeći mediji svaki dan blati i vređa nekoga, pa je tako svojevremeno objavio kako Englezi finasiraju – fašistu!

Taj fašista je moj sin Milan, diplomirani politikolog, master FPN-a, potom završio master studije na LSE u Londonu... jedan, po mojoj skromnoj novinarskoj proceni, od najtalentovanijih novinara mlađe generacije (čije tekstove sad čitate iz Londona).

Kakve veze ima moj sin Milan s fašizmom?!

Pre bi se reklo da je fašisoidni Petar Luković, čiji su napisi (to nisu tekstovi već pamfleti uvreda, koncentrat vulgarnosti, esencija gluposti i budalaština) oličenje govora mržnje, nekako postao – blizak vlastima, pa onda piše ono što njima treba.

To, istina govori više o vlastodršcima, nego o njemu, ali će ostati upamćeno i zapamćeno.

Inače, moj sin Milan - po fašisoidnom Lukoviću – postao je fašista, verovali ili ne, zato što je dobio od LSE-a jednokratnu stipendiju „Silverston scholarship”, po osnivaču katedre za Medije i komunikacije na LSE, Rodžeru Silverstonu.

Ono što je posebno smešno, ali ilustrativno, jeste što je „genijalni“ Pera (veliki znanac stranih fondova i stipendija i psovki na engleskom) mislio da stipendiju dodeljuje – a ko bi drugi nego – britanska ambasada?

Kada je neko naviknut da novac dobija samo od fondova i ambasada za razne „usluge“, ne može da misli neko, pa i Englezi, nekoga nagrade zbog talenta i profesionalnog rada.

Uostalom, taj isti „fašista“ Milan objavljivao je i objavljuje tekstove i u „Gardijanu“ (koji svakako nije poznat po svojim fašističkim tradicijama), i u „Evening Standardu“.

Čudi me da oni nisu poslušali Peru koji se uporno frlja poluengleskim izrazima u svojim pisanim svinjarijama, jer je to tobože tako „kul“...

 Ili Perine reči imaju svrhu da zadovolje samo one kojima je blizak trenutno…

Recimo, sada Vučiću.

I da se vratim Vučiću, ovom sadašnjem. (O onom dok smo se družili neću ni reč da kažem. Družili smo se, razgovarali, igrsli šsh ogovarali...

Bilo, pa prošlo.

Ne bih želeo da se pišući o onome šta je bilo, kao što neki njegovi bivši intimusi sad obelodanjuju u knjigama, zadržaću se na – sadašnjem.

Mada sam siguran da će njegovi sadašnji intimusi sutradan isto da propevaju o njemu kao što čine i svom bivšem gazdi Mišku, gazda Raji, gazdarici Miri Marković…)

PoPINKiće tada, ali...

Žao mi je što Vučić nije iskoristio šansu koju je imao.

A, iamo je!

Veliku!

Istina, s visine, se drugačije vidi?!

Tuđe muke su minorne, ljudi s brda i planina izgledaju kao mravi, ali ko visoko leti nisko padne...

Prosto, ne razumem ljude koji postanu jednog trena u prolaznom životu važni, odmah počnu da mrze svoj narod.

A ova vlast, s Aleksandrom na vrhu, nas ne voli.

Uz to, okružio se čudnim ljudima, da ne kažem, neku grublju reč.

Pojedina kadrovska rešenja su mu – da se čovek prekrsti?!

Savetnici, ne verujem da ih ima, a ako ih zaista ima i uvažava, su budi Bog s nama...

Rečju, i pad je let!

U nas se pokazalo da je gotovo svaka vlast protiv nacionalnog interesa.

Vučiću sadašnjem sad smeta sve na čemu je gradio svoj politički kapital i iskustvo. Uticaj koji je uspeo da izgradi u srpskom društvu podstičući najprizemnije u ljudima iskoristio je kako bi napravio sopstveni „kopernikanski obrt“ i postao reformator.

Samo, ne može čovek da pobegne od sebe.

A kada želite da vidite kakav je čovek, pogledajte sa kakvima se okružuje.

Politika jeste prljava rabota, ali nigde kao u Srbiji ona nije večiti reciklažni centar za razne barabe.

Umesto da je iskoristio priliku da promeni Srbiju tako što će promeniti i ljude oko sebe, Vučić se uporno drži recikliranih kadrova, a SNS je postao neprikosnoveni „Sabitni centar“ za sve.

Jasno je zašto – jer može lako da ih smeni, a i dušu su dali da kad-tad na videlo ispliva njihov primitivni karakter.

A Srbi i većina medija u Srbiji obožavaju primitivizam…

Iako se čini politički lukrativnim oko sebe rasporediti one pored kojih ćeš uvek da ispadneš bolji i pametniji, na kraju bude – s kim si, takav si.

Kad se crta podvuče – ni naočare, ni Veber, ni priča o 36-časovnom radnom danu, ni pažljivo pripreman nastup, ni američke i druge agencije, ni moji prijatelji „Bibi Netanjahu“, šeik Bin Zajed i Angela Merkel, ni gađanje brojkama o kilometrima i kreditima koje niko ne zna ni ne razume… neće doprineti da se Srbija promeni na bolje.

Naprotiv, biće sve ovo još jedno tužno poglavlje u istoriji našeg propadanja…

Episkop Atanasije Jevtić: Vučićevo popovanje protiv „nebeske Srbije“ Privatizacija neba i zemlje

Gospodin Aleksandar Vučić je privatizavao i nebesku i zemaljsku Srbiju, i kao svaki neokomunistički mutant proglasio se za samozvanog gospodara neba i zemlje, odreditelja i presuditelja sudbine Srbije i srpskog naroda u oba sveta i oba veka, u istoriji i metaistoriji.

Priznajemo da nismo, ipak, očekivali da taj skorojević bude toliko primitivno pretenciozan – svaka je pretencioznost uvek primitivna i skorojevićska – da srpskom narodu u Srbiji, i urbi et orbi van nje, posle poznatih osiono-komunističkih i infernalno-demonskih pretenzija da „promeni svest srpskog naroda“ (kao da se radi o zamorčićima iz neke samo njemu poznate „šuvarove“ ili „bolonjske“, ili već neke slične „škole“ njegovih učitelja ili učenika, poput, napr., kreature sadašnjeg ministra prosvete, ili neke druge sveznalačke mu oblasti „rekonstruiranja“ i „dekompoziranja“ svega što nije kao on i njegovi uzori i modeli); ili već koliko puta ponovljenih izricanja neprikosnovenih sudova o njegovoj svenadležnosti nad zemljom i nebom srpskog naroda (pamtimo, recimo, osione mu presude:

„Šta će nam Nebo! Tamo nema zakona, tamo se ništa ne radi!“ itd.).

Retko je i ovakva kakva je ova titoistička „i posle Tita Tito Srbija“ imala na vrhu vlasti takvog diletanta i primitivca kakav je Vučić (sa „stručnim stažom“ ministra informacija kod samoosionog Miloševića i godinama stažiranja u stranci kod Šešelja).

Jer da nije tako, zar bi na Novu godinu prvo što je imao da kaže Srbiji i Srbima bila ova poruka (daj Bože, Oporuka) što im je uputio preko Večernjih novosti?

Kao Srbin iz zemlje Srbije i njen, od rođenja, državljanin na Zemlji i na Nebu, koji u nebozemnoj Srbiji treba „ne samo da umrem i ništa više“, nego i da živim, kao što i živim i živeću u njoj i za nju (bez pitanja i dozvole „gospodara Vučića“), pitam se: ko tom jadovu Srbinu, rugaču jedinstvene nebozemne Srbije, dade vlast i pravo da mi skraćuje prostore i granice jedine zemlje i otadžbine u sve četiri njene dimenzije, uključujući i onu dubinsku i onu bezgraničnu visinsku, koju sam od Boga, a ne od takvog nametenjaka, smetenjaka i izdajnika, dobio i nasledio u oba sveta i za oba sveta? Osim ako mu je čovek samo puž, ili crv (po Pravednom Jovu), a ne i soko i neboparni orao – „strela čeznuća krenuta Bogom živim i istinitim iz nebića ka Svebiću“ (O. Justin Popović)?

Ko ga je to ovlastio da iz svog snobovskog, evroslinavskog, bezvernog i lakejski podajničkog, nesmislenog i beskičmenog provincijalizma (da li samo „bugojnskog“?) i pustopraznog srljanja u Evropu – kao da Srbije nije Evropa i pre Evrope: „Istok na Zapadu i Zapad na Istoku“? (osim ako mu je Europa samo onaj uski zemljopadni polumesec na severozapadu, kakva je ova osakaćena i slepooka Europa, a ne ona iskonska ΕÚρώπη širokooka i velikozorna Devojka od Urala do Giblartara) – toj i takvoj novokolonijalnoj Europi izdaje i predaje srpsko nebozemno Kosovo i Metohiju?

Ima li Aleksandar Vučić dece? I ima li ih Srbija – juče, danas, sutra? I hoće li ih imati doveka – u vremenu i istoriji, u eshatonu i metaistoriji Carstva Nebeskog?

Kad sam u Konresu nesrećne, nekada demokratske Republike, a danas okupatorske USA imperije, svedočio ne tako davne 1990. g., zajedno sa tada episkopom a potom patrijarhom Pavlom, o srpskom Kosovu i Metohiji, pitao sam već tada protežirane od te tiranske „totaldemo(no)kratske“ Imperije (gore negoli nekada ogrezle u krvi nevinih Hrišćana Rimske), prisutne Šiptare, g. Rugovu i g-đu Pulju: Imaju li Srbi na Kosovu i Metohiji decu, ili samo vi, pridošli s tiranskim islamom na tu Svetu zemlju Srba hrišćana, zalivenu i osvećenu sopstvenom, a ne tuđom krvlju, znojem i suzama, kad na takvoj i tolikoj mržnji, koju prema srpskoj deci usađujete u svest i srca svoje dece, zasnivate budućnost te dece? A sva deca sveta, dodadosmo tada, i dodajemo uvek i sada, pa i sva deca Kosova i Metohije, imaju bogodano pravo i bogoliko dostojanstvo za bogodarovanu, čoveka dostojnu budućnost.

Kakvo li g. Vučić dostojanstvo i pravo zasniva svojoj deci kad im oduzima i Kosovo i nebo (kao, nažalost, i pre njega Đinđić i sada Dačić – sve titići i šuvarovci, poput i radikalnog Šešelja)?

Za njega, samozvanog skorojevićkog okupatora i predatora i Zemlje i Neba jedinstvene nebozemne Srbije, kao i za slične mu sadašnje okupatore raspetog Kosova i Metohije, ameronatoovce i Tačijeve učekovce, Kosovo i Metohija su „mrtvi“ Kosmet (sa svim poznatim ili još neotkrivenim „mrtvim“ resursima i ljudskim organima), pogodan izgleda samo za famoznu bazu Bondstil i za Žute kuće, jer im je nebozemna Srbija nad Kosmetom „mrtva“, tako da se, po forenzičaru Vučiću, u njoj „samo umire“, a ne i živi – na njoj, i za nju, i njome.

Mada je na toj Zemlji, kao i u Vitlejemu judejskom, „Bog sišao na zemlju i postao Dete Mlado Predvečni Bog – da živimo Njime“ (1Jn.4,9), kako mi Srbi pevamo sada o Božiću. I pevali smo, i pevaćemo; i živeli smo, i živićemo, dok je Neba i Zemlje, i roda srpskog krstonosnog sa kojim je i danas Em-manu-El = S nama Bog!

A da nije tako, zar bi taj samohvalisavac koji, kad mu to gebelovska demagogija (bukvalno: narodozavođenje, kosovski rečeno: izdajničko „zavođenje za Goleš planinu“) dozvoli, pa mu zatreba, onda se i srpstvom „busa u prsa“, mogao reći za Novu godinu:

„U „nebeskoj Srbiji“ treba samo da umremo, ništa više, a ja sam obećao život“?

Koji je to život „gospodar života i smrti“ Vučić obećao srpskoj deci na Kosovu i Metohiji? Nije valjda famozna prodaja magle oko ZSO? – već pre nastanka osporavana i poricana, kako na Kosmetu, u suzavac-skupštini i u Nato-Euleks enklavama (makar da su slične „indijanskim rezervatima“ u famoznoj USAD Arizoni-drim), tako i u Eurozajednici u Briselu, gde stoluju i Nato i Euleks, okupljeni oko čudovišnog Nato-znaka – stravičnog „krsta“ – raskrsta, koji pre liči na Hitlerovu „svastiku“, nego na znak raspetoga i vaskrsloga Sina čovečijega, Koga će o poslednjoj Parusiji ugledati sva plemana zemaljska; i – zaplakati od radosti! (Mt.24,30). I, hvala Bogu.

Ako li je g. Vučić, u svojoj nagoj, bedno ogoljenoj, duboko nehumanoj, istinski nečovečnoj horizontali, i mislio na neki „život“, onda, po svemu sudeći, to su samo preostali mu u svesti, a ne daj Bože i u duši, recidivi neizživljenog marksizma i titoizma.

Ili, ajde da kažemo, eventualnog nekog toliko mu dragog u zemlji Srbiji nemačkog protestantskog kapitalizma, jer su mu, vidi se to i u ovoj novogodišnjoj (o)poruci, to došapnuli Nemci od „Lutera i Vebera“, pa nadalje do kćeri-pastora Merkelove, te zato, zaboga, po ovom inovatoru Srbije, od „protestantske radne etike… moramo da potražimo u prošlosti koju nam je istorija oduzela upravo one primere koji će nam omogućiti da počnemo da učimo i radimo“!

Ono što je kod g. premijera Vučića neprihvatljivo za Srbe i Srbiju kao narod i zemlju sa vekovnim dostojanstvom i svojstvenim slobodarstvom i demokratičnošću, to je što se kod tog samoprenapetog čoveka, opsednutog sobom i svojom nezamenljivošću, odmah vidi otuđenost od izvornog karaktera i etosa ovog naroda, od živog predanja i identiteta i integriteta srpskog, koji nas čini različitim od drugih naroda Balkana i Evrope, ne manje važnih i vrednih od nas, ali ipak posebnih, a ne kopija jednih od drugih. Ne treba Srbe učiti partijaški i partijsko-komesarski kako i šta treba da rade, još konkretnije kakvi treba da budu, kako da se vladaju, ponašaju, kako da žive i bituju, što vele braća Kosovci i Metohijci.

Srbi su prošli vekove života u slobodi i slavi, potom vekove u ropstvu i borbama za slobodu i samostalnost. U tome nas je, kad nije odmagala, ipak pomagala i hrišćanska Evropa, neke bar velike i prijateljske države i narodi. I mi smo im zahvalni. Ali Srbi nisu nikada trpeli da ih na Balkanu prave i oktroišu po svojim merilima i modelima, najmanje Austrija i Nemačka, pa ni gordi Albion.

Zato nije ni komunizam ni socijalizam uspeo kod Srba, niti će Vučićev evrocentrizam uspeti. Pogotovu ne od ove već raspadajuće u svom totalitarizmu Europske zajednice.

Jer Srbi na Balkanu nisu od juče, niti su divljaci, koji samo znaju da se kolju „u balkanskoj krčmi“, kako nas prezrivo karakterišu i jetko nad nama ironišu mnoge otuda nezvano došle „usijane glave ledeno hladnih srcâ“, što rekao Sveti vladika Nikolaj, bolji znalac Evrope od Vučića.

Naš sveti patrijarh Pavle je 1999. g. juna meseca u Gračanici – posle Miloševićeve sramne kapitulacije u Kumanovu (da li novopečene vođe ovakve Srbije znaju: Što baš tu? – Zato što je kumanovskom pobedom oslobođeno Kosovo, pa se sad „pobedom“ famozne terorističke Nato-Evrope vaspostavlja „tursko“ i „islamsko“ Kosovo!, kao što se i tzv. umišljenom floskulom o „Preševskoj dolini“ vraća Srbija na granice pre Berlinskog kongresa!) i odmah zatim brutalne unvazije i okupacije NATO-pacifistâ-teroristâ, usledile posle strašnog tromesečnog bombardovanja te ratnohuškačke organizacije (koja i danas traži stvarni „rezon-d-etr“ svog postojanja, jer gde je to svojim dolaskom donela ikakvo dobro, osim krvi i razdora?) nedužnog naroda i njegovih Svetinja i Dece, pitao tada, dakle, stari patrijarh: „Gospodine generale (bio je to Englez Majkl Džekson), naš srpski narod je narod koji je gradio i čuvao ove Svetinje: Gračanicu, Peć, Dečane, Ljevišku. Zašto nam ih sada otimate, i dozvoljavate pljačkanje, rušenje, paljenje? Ako je kriv Milošević, šta je kriv ovaj nevini narod? Što nas, i Svetinje, ne štitite?“

Majkl Džekson je imao toliko poštenja da prizna:

„Mi nismo ovde da vas štitimo, već da vam omogućimo da bezbedno odete!“

I tako je i bilo: pod ogromnom armadom Nato-snaga Amerike i Evrope ispražnjena je Metohija i veći deo Kosova: oko 300.000 Srba bežalo je s glavom u torbi (a preko hiljadu tada kidnapovanih ni do danas nije nađeno) od terora lopova, ubica i palikuća, i napustilo svoja vekovna ognjišta, domove, hramove, imanja, njive, sva blaga nebozemne lepote jedne Zemlje razmera svega 100 h 120 km!

Svi kosovskometohijski gradovi su ispražnjeni od Srba, i to su i do danas (osim severnog dela Kosovske Mitrovice i naselja dalje do Rudnice kod Raške, na koji deo svaki dan napadaju, podržavani od licemerne EU-zajednice, isti sejači terora, za koji nijedan, niko do danas nije odgovarao, niti će biti suđen, jer Euleks i nije tu za drugo već da omogući dokrajčenje „ostataka zaklanoga naroda“).

Od tada je sa Kosova otišlo još na stotine i stotine Srba, pod Tadićem i Dačićem, i odlaze i dalje pod Vučićem, koji umesto državničkog i patriotsko-diplomatskog delanja i spasavanja i zaštite svoga egzistencijalno ugroženog naroda i njegovih vekovnih nebozemnih svetinja, samo širi svoju stranku, po Štrpcu i Zubinom Potoku, i širom Srbije – i to nam nudi valjda kao jedino spasenje! I time, eto, pravi svoje famozne „velike skokove“! – u izdaji i veleizdaji Kosova, usred (i usled) svih evropregovora i evrodogovora sa Prištinom, bez pitanja i učešća samih Srba!

Nesrećni Vučić je nametnuo severu Kosova (65 km, sa 70.000 čisto srpskog življa, na prostoru od skretanja Ibra na sever do 30 m ispod samog Pančićevog vrha na Kopaoniku /pa zato Vučić i Sia obeležavaju Vidovdan – za njega „dan mrtvih“!/ tek u Kruševcu, /jer su strateški Kopaonik predali Nato-u i Tačiju/, teritoriju koja nikada, ni geografski ni istorijski, nije bilo Kosovo, jer je Kosovo „od Čečana do Zvečana“, a „malena Banjska je kraj Kosova“, a ne na Kosovo, kao ni Ibarski Kolašin, Zubin Potok, Gazivode, Trepčini i Ibarski rudnici, Leposavić, Lešak) – sve je to dvojac Dačić-Vučić dao na poklon zločincu Tačiju i njegovoj terorističkoj UČKA i ANA, i podigao „integrisane granice“, iako su ti isti teroristi, dobro finansirani sa Zapada, već pod Titom nad Srbima trasirali okvire ultarfašističke „Velike Albanije“! Kako je to pokazala i poseta bednom „državniku“ Vučiću albanskog predsednika Rame nedavno. I utakmica Srbija-Albanija usred Beograda, gde je pod i pred Vučićem, Srbija i ponižena i opet kažnjena od licemerne Evrope, čiji je on lakejski idolopoklonik.

Visokoučeni a nedoučeni, ili preučeni, što bi rekli Hercegovci, Vučić valjda zna da Srbi dobro vide koliko on radi i šta radi. Pa što nam to stalno i napadno podvlači, reklamira i na nos natura? Valjda zato što je, po njemu i učiteljima mu, „rad stvorio čoveka“! Na to bi mu trezveni i oštroumni, marljivi i radni Srbin rado dodao: „Pa rad ga je i urnisao!“

Kao vajni intelektualac, trebalo bi da zna, makar kao informaciju, da i đavo – „stalno radi, nikad se ne odmara od zla“; i takođe „da tajna bezakonja u svetu neprekidno radi“ (2Sol.2,7). Ali, te vekovne ljudske mudrosti su za Vučićev nivo svesti samo prevaziđeni mitovi, zato rado citira Volterov mit da „samo bedni narodi žive od istorije, i to tako što je izmišljaju“.

I zato, kao Volterov učenik, tako i toliko primitivno potcenjuje srpski narod. I olako pretenduje da mu bude samozvani učitelj istorije, te ga zato tako i toliko često opseda svojim ofanzivnim „pranjem mozga“ – prostonarodno rečeno „laprdajući“ o svojim „Markovim konacima“, narodu smućenom i smućivanom još više od njega dok ga sluša, gleda, čita. Gospodine Vučiću, braća Rusi kažu: „Na bezribici i rak je riba!“ A srpski seljak veli: „Na bezljudici, svako je pričalo neko i nešto!“ A braća Grci kažu: „U zemlji kiklopa, svaki dvooki je diplomata!“

Vaša dela i „veliki skokovi“ su samo bedno prosjačenje „stranih investcija“, da sakrijete veleizdaju Kosova, koja je na delu. Priznajete da je Srbija leš, kome „trebaju investicije kao krvotok“! A tek o tim „investicijama“ trebalo bi reći pravu, ali gorku reč istine: ocenu i procenu ko unvestara, u šta i zašto, s kojim ciljem, i kuda sve to nas vodi?

I koji je rezultat svega? I koji će tek biti? – Srbija tone sve dublje u dugovima i u višestrukom nacionalnom dugu! Hoće li naša deca ikada dići glavu iz njih, kad ni ova Titova nisu otplatili njegove dugove, u kojima nas je ostavio do guše!? I još se slavi kao „veliki brend“ – taj najveći krvnik Srbije (rekao je Meštroviću: „Sredio sam Srbe, sto godina neće dići glavu!“), i glavni grobar srpskog Kosova i Metohije, Vučić i slični mu, na sceni su groblja: pošto su pokopali „mrtvu“ Nebesku, sada pokopavaju i polumrtvu Zemaljsku Srbiju. „O serva Serbija, o stanište bola!“

Ali, pred nama Božić: „Božić, Božić, Blagi dan, sav radošću obasjan!“ – „Živ je Bog, i živa će biti duša naša“, govorili su proroci Boga živog i istinitog i u najtežim danima i tminama istorije. I tako opstali i opstajali. To i mi danas govorimo, i pevamo, da opstanemo: „Slava na visini Bogu, i na Zemlji mir, među ljudima dobra volja“. Hristos se rodi!

O Božiću, 2016.