Milivoje Glišić: Drug Staljin je bio ljut

Zbog pretrpljenog duševnog bola i višekratne uvrede časti srpskog naroda (čiji sam i ja član) u direktnim prenosima iz Skupštine Srbije, gospodinu Zoranu Babiću, Vučićevom šefu sale u ovom visokom domu, uputiću sadističko pitanje, zauzvrat:

Kaži ti meni, g. Babiću, ko je od živućih Srba u ovom času popularniji u svetu, Aleksandar Vučić ili Novak Đoković? I kako ceniš veze g. Vuka Jeremića, bivšeg predsednika Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, s moćnim strukturama međunarodne političke scene, kada ste uskratili (ma ne ti lično!) podršku njegovoj kandidaturi za mesto Generalnog sekretara svetske organizacije, iako je imao kakve-takve izglede za ozbiljnu utakmicu?!

Uveren da nećeš (ili ne smeš) da odgovoriš na ova pitanja, čak ni preko Rodoljuba Šabića, poverenika za informacije od javnog značaja, odgovoriću sam sebi, i možda još ponekome ako ga to zanima.

Nema sumnje da je Novak Đoković neprikosnoveni lider u svetskom tenisu, i to mu se ničim i nikako ne može osporiti, osim sa evroatlantskog stanovišta: jeste ovaj pametni momak i lepo vaspitan, i šarmantan i socijalno zdrav uprkos planetarnoj slavi, i darežljiv, ali ipak još nosi ozbiljnu falinku: nije kulturno dekontaminiran (mada tečno govori mnoge jezike), nije se podvrgao dekonstrukciji (upravo pristigli izraz za širu primenu), ne odriče se identiteta i nije promenio mentalitet.

Novak Đoković, više puta smo videli i čuli, izjašnjava se kao Srbin, čestita praznike verujućima, piše ćirilicom, krsti se, često i javno, pravoslavnim načinom sa tri prsta, obavešten je o istoriji iz koje potiče, ceni porodicu...

Ne valja, međutim, to što nije poznat njegov stav o pederima, o protestantskim vrednostima koje Vučić ističe, i o Rusiji.

Koliko znam, ni „Pravda“ nije saopštavala: „Drug Staljin je bio ljut“!

S druge strane, ne može se govoriti isključivo o Đokovićevoj individualnoj krivici, kad ni ceo srpski narod još nije ušao u kompleksan proces promene mentaliteta i dekonstrukcije, što od njega očekuje Evropska unija, ako misli da mu (srpskom narodu) do kraja otvori Poglavlja i propusti ga u žicu svoje zajednice.

Lakše je Uniji da propiše evoluciju mentaliteta evropskih nacija u željenom pravcu, nego da zaustavi invaziju Sjedinjenih Država na Evropu putem miliona trećih lica sa Bliskog istoka i Severne Afrike.

Uprkos reformama, Srbija sporo menja samu sebe, dok, eno, ozbiljni narodi, Crnogorci na primer, čak prestižu vreme – za svaki slučaj – i u trku menjaju mentalitet i dekonstruišu se u pravcu političkog i svakog drugog profita jednog čoveka pre svega, što ujedno znači i cele nacije.

Moraju, i ne pada im teško, zvanično da mrze Ruse, da konačno sklope primirje s Japanom, da se zovu Montenegro, da pišu latinicom i da uvedu crnogorski jezik čak i u nekim opštinama u Srbiji, što će biti, prema M. Bećkoviću, jedini strani jezik koji se govori srpski!

Kad je reč o Vuku Jeremiću, stvar je prosta: šta će Srbiji eventualni svetski lider, makar bio i njen, kad već ima lidera na Balkanu – bilo bi to mnogo i za Jeremića i za Srbiju.

Nema mesta, popunjeno... No room!

Vučić je jedan i jedinstven, za istoriju dovoljan.

Profesorka Danica Popović lucidno je uočila sitnicu koja sve više dobija na snazi kad se radi o političkom habitusu našeg vođe ili o stanju duha oko našeg vođe.

Mediji javljaju koliko Vučić spava, kad ustaje, kad stiže u Nemanjinu, kad vodi Vladu na sednicu u Kolubaru, kad se dopisuje s Merkelovom, kad se domunjđava s Kirbijem, kad spasava siročiće iz snega, i tako dalje, a sada su javili, primetila je profesorka, i kad je Vučić bio ljut.

Premijer je bio ljut!

Koliko znam, ni „Pravda“ nije saopštavala: „Drug Staljin je bio ljut“!

Premijer se pred licem sveta naljutio zato što je ministarka Kori Udovički za novogodišnje praznike podelila dečje paketiće, jer to nije u skladu sa instrukcijama Međunarodnog monetarnog fonda i dezavuisalo je Vučića koji je naglasio da je on naš MMF!

Mediji su prećutali da li se Premijer naljutio ili obradovao kad je čuo da je njegov kum Nikola Petrović, generalni direktor „Elektromreže Srbije“, donirao par miliona dinara za razradu koncepta turnira u malom fudbalu u Grockoj.

Mediji javljaju koliko Vučić spava, kad ustaje, kad stiže u Nemanjinu, kad vodi Vladu na sednicu u Kolubaru, kad se dopisuje s Merkelovom, kad se domunjđava s Kirbijem, kad spasava siročiće iz snega, i tako dalje, a sada su javili, primetila je profesorka Popović, i kad je Vučić bio ljut

To bi me baš zanimalo, jer se radi o malom koraku za Grocku, a velikom za Srbiju...

Kao što vidite, mnogo je izazova pred nama u 2016. godini, a najveći su mogući državni udari koje neumorno najavljuje tzv. novinar Dragan J. Vučićević.

I, pazite, DJV predviđa udar s neočekivane strane tvrdnjom da će upravo novine izazvati nerede i eventualno opsadno stanje.

Naravno, uz pomoć stranog faktora.

Pare su već legle.

Državnog Aleksu Žunjića ovoga puta podržao je i produbio ministar policije prof? dr Nebojša Stefanović.

Kaže doktor Stefanović:

„Jedna novinarka koja je novinarka još iz vremena Slobodana Miloševića, dakle duže vreme novinarka u Srbiji, kazaće da je navodno praćena, i to treba da se pojavi uskoro, za narednih nekoliko dana. Predstavnik jednog novinarskog udruženja, neću reći kojeg, treba u javnosti da se pojavi i da to kaže kao jednu skandaloznu stvar, iako ne postoje nikakvi dokazi niti se to ikada dogodilo“...

Ova strašna najava je, vidimo, sva u šiframa. Ponovo „svastikin but“.

Kao kod Nušića.

Zato diži vojsku, Vučiću, ne oklevaj!

Tvoja „naprednjakinja“ Marija Obradović javlja se za funkciju ministra vojnog. I red je da na tom mestu konačno bude žena, što u svetu kome težimo nije retkost, ali onda bih tu radije video  Jelenu Milić, direktorku Centra za evroatlantske studije.

Dovoljno je agresivna, a i uštedelo bi se, jer je već plaćena. Uvela bi nas u NATO i bez poziva, pred njom bi čak i Bata Gašić morao da klekne!

Kadrovi, znači, rešavaju sve. Reforme daju rezultate, a biće još bolje, jer se u Srbiji i u 2016. nastavlja kreativna noć.

Samo neradnici rade danju.