Gospodin Aleksandar Vučić je privatizavao
i nebesku i zemaljsku Srbiju, i kao svaki neokomunistički mutant proglasio se
za samozvanog gospodara neba i zemlje, odreditelja i presuditelja sudbine
Srbije i srpskog naroda u oba sveta i oba veka, u istoriji i metaistoriji.
Priznajemo da nismo, ipak, očekivali da
taj skorojević bude toliko primitivno pretenciozan – svaka je pretencioznost
uvek primitivna i skorojevićska – da srpskom narodu u Srbiji, i urbi et orbi
van nje, posle poznatih osiono-komunističkih i infernalno-demonskih pretenzija
da „promeni svest srpskog naroda“ (kao da se radi o zamorčićima iz neke samo
njemu poznate „šuvarove“ ili „bolonjske“, ili već neke slične „škole“ njegovih
učitelja ili učenika, poput, napr., kreature sadašnjeg ministra prosvete, ili
neke druge sveznalačke mu oblasti „rekonstruiranja“ i „dekompoziranja“ svega što
nije kao on i njegovi uzori i modeli); ili već koliko puta ponovljenih
izricanja neprikosnovenih sudova o njegovoj svenadležnosti nad zemljom i nebom
srpskog naroda (pamtimo, recimo, osione mu presude:
„Šta će nam Nebo!
Tamo nema zakona, tamo se ništa ne radi!“ itd.).
Retko je i ovakva
kakva je ova titoistička „i posle Tita Tito Srbija“ imala na vrhu vlasti takvog
diletanta i primitivca kakav je Vučić (sa „stručnim stažom“ ministra
informacija kod samoosionog Miloševića i godinama stažiranja u stranci kod Šešelja).
Jer da nije tako,
zar bi na Novu godinu prvo što je imao da kaže Srbiji i Srbima bila ova poruka
(daj Bože, Oporuka) što im je uputio preko Večernjih novosti?
Kao Srbin iz zemlje
Srbije i njen, od rođenja, državljanin na Zemlji i na Nebu, koji u nebozemnoj
Srbiji treba „ne samo da umrem i ništa više“, nego i da živim, kao što i živim
i živeću u njoj i za nju (bez pitanja i dozvole „gospodara Vučića“), pitam se:
ko tom jadovu Srbinu, rugaču jedinstvene nebozemne Srbije, dade vlast i pravo
da mi skraćuje prostore i granice jedine zemlje i otadžbine u sve četiri njene
dimenzije, uključujući i onu dubinsku i onu bezgraničnu visinsku, koju sam od
Boga, a ne od takvog nametenjaka, smetenjaka i izdajnika, dobio i nasledio u
oba sveta i za oba sveta? Osim ako mu je čovek samo puž, ili crv (po Pravednom
Jovu), a ne i soko i neboparni orao – „strela čeznuća krenuta Bogom živim i
istinitim iz nebića ka Svebiću“ (O. Justin Popović)?
Ko ga je to ovlastio
da iz svog snobovskog, evroslinavskog, bezvernog i lakejski podajničkog,
nesmislenog i beskičmenog provincijalizma (da li samo „bugojnskog“?) i
pustopraznog srljanja u Evropu – kao da Srbije nije Evropa i pre Evrope: „Istok
na Zapadu i Zapad na Istoku“? (osim ako mu je Europa samo onaj uski zemljopadni
polumesec na severozapadu, kakva je ova osakaćena i slepooka Europa, a ne ona
iskonska ΕÚρώπη širokooka i velikozorna Devojka od Urala
do Giblartara) – toj i takvoj novokolonijalnoj Europi izdaje i predaje srpsko
nebozemno Kosovo i Metohiju?
Ima li Aleksandar Vučić
dece? I ima li ih Srbija – juče, danas, sutra? I hoće li ih imati doveka – u vremenu
i istoriji, u eshatonu i metaistoriji Carstva Nebeskog?
Kad sam u Konresu
nesrećne, nekada demokratske Republike, a danas okupatorske USA imperije, svedočio
ne tako davne 1990. g., zajedno sa tada episkopom a potom patrijarhom Pavlom, o
srpskom Kosovu i Metohiji, pitao sam već tada protežirane od te tiranske
„totaldemo(no)kratske“ Imperije (gore negoli nekada ogrezle u krvi nevinih Hrišćana
Rimske), prisutne Šiptare, g. Rugovu i g-đu Pulju: Imaju li Srbi na Kosovu i
Metohiji decu, ili samo vi, pridošli s tiranskim islamom na tu Svetu zemlju
Srba hrišćana, zalivenu i osvećenu sopstvenom, a ne tuđom krvlju, znojem i
suzama, kad na takvoj i tolikoj mržnji, koju prema srpskoj deci usađujete u
svest i srca svoje dece, zasnivate budućnost te dece? A sva deca sveta,
dodadosmo tada, i dodajemo uvek i sada, pa i sva deca Kosova i Metohije, imaju
bogodano pravo i bogoliko dostojanstvo za bogodarovanu, čoveka dostojnu budućnost.
Kakvo li g. Vučić
dostojanstvo i pravo zasniva svojoj deci kad im oduzima i Kosovo i nebo (kao,
nažalost, i pre njega Đinđić i sada Dačić – sve titići i šuvarovci, poput i
radikalnog Šešelja)?
Za njega, samozvanog
skorojevićkog okupatora i predatora i Zemlje i Neba jedinstvene nebozemne
Srbije, kao i za slične mu sadašnje okupatore raspetog Kosova i Metohije,
ameronatoovce i Tačijeve učekovce, Kosovo i Metohija su „mrtvi“ Kosmet (sa svim
poznatim ili još neotkrivenim „mrtvim“ resursima i ljudskim organima), pogodan
izgleda samo za famoznu bazu Bondstil i za Žute kuće, jer im je nebozemna Srbija
nad Kosmetom „mrtva“, tako da se, po forenzičaru Vučiću, u njoj „samo umire“, a
ne i živi – na njoj, i za nju, i njome.
Mada je na toj
Zemlji, kao i u Vitlejemu judejskom, „Bog sišao na zemlju i postao Dete Mlado
Predvečni Bog – da živimo Njime“ (1Jn.4,9), kako mi Srbi pevamo sada o Božiću.
I pevali smo, i pevaćemo; i živeli smo, i živićemo, dok je Neba i Zemlje, i
roda srpskog krstonosnog sa kojim je i danas Em-manu-El = S nama Bog!
A da nije tako, zar
bi taj samohvalisavac koji, kad mu to gebelovska demagogija (bukvalno:
narodozavođenje, kosovski rečeno: izdajničko „zavođenje za Goleš planinu“)
dozvoli, pa mu zatreba, onda se i srpstvom „busa u prsa“, mogao reći za Novu
godinu:
„U „nebeskoj Srbiji“
treba samo da umremo, ništa više, a ja sam obećao život“?
Koji je to život
„gospodar života i smrti“ Vučić obećao srpskoj deci na Kosovu i Metohiji? Nije
valjda famozna prodaja magle oko ZSO? – već pre nastanka osporavana i poricana,
kako na Kosmetu, u suzavac-skupštini i u Nato-Euleks enklavama (makar da su slične
„indijanskim rezervatima“ u famoznoj USAD Arizoni-drim), tako i u Eurozajednici
u Briselu, gde stoluju i Nato i Euleks, okupljeni oko čudovišnog Nato-znaka –
stravičnog „krsta“ – raskrsta, koji pre liči na Hitlerovu „svastiku“, nego na
znak raspetoga i vaskrsloga Sina čovečijega, Koga će o poslednjoj Parusiji
ugledati sva plemana zemaljska; i – zaplakati od radosti! (Mt.24,30). I, hvala
Bogu.
Ako li je g. Vučić,
u svojoj nagoj, bedno ogoljenoj, duboko nehumanoj, istinski nečovečnoj
horizontali, i mislio na neki „život“, onda, po svemu sudeći, to su samo
preostali mu u svesti, a ne daj Bože i u duši, recidivi neizživljenog marksizma
i titoizma.
Ili, ajde da kažemo,
eventualnog nekog toliko mu dragog u zemlji Srbiji nemačkog protestantskog
kapitalizma, jer su mu, vidi se to i u ovoj novogodišnjoj (o)poruci, to došapnuli
Nemci od „Lutera i Vebera“, pa nadalje do kćeri-pastora Merkelove, te zato,
zaboga, po ovom inovatoru Srbije, od „protestantske radne etike… moramo da
potražimo u prošlosti koju nam je istorija oduzela upravo one primere koji će
nam omogućiti da počnemo da učimo i radimo“!
Ono što je kod g.
premijera Vučića neprihvatljivo za Srbe i Srbiju kao narod i zemlju sa vekovnim
dostojanstvom i svojstvenim slobodarstvom i demokratičnošću, to je što se kod
tog samoprenapetog čoveka, opsednutog sobom i svojom nezamenljivošću, odmah
vidi otuđenost od izvornog karaktera i etosa ovog naroda, od živog predanja i
identiteta i integriteta srpskog, koji nas čini različitim od drugih naroda
Balkana i Evrope, ne manje važnih i vrednih od nas, ali ipak posebnih, a ne
kopija jednih od drugih. Ne treba Srbe učiti partijaški i partijsko-komesarski
kako i šta treba da rade, još konkretnije kakvi treba da budu, kako da se
vladaju, ponašaju, kako da žive i bituju, što vele braća Kosovci i Metohijci.
Srbi su prošli
vekove života u slobodi i slavi, potom vekove u ropstvu i borbama za slobodu i
samostalnost. U tome nas je, kad nije odmagala, ipak pomagala i hrišćanska
Evropa, neke bar velike i prijateljske države i narodi. I mi smo im zahvalni.
Ali Srbi nisu nikada trpeli da ih na Balkanu prave i oktroišu po svojim
merilima i modelima, najmanje Austrija i Nemačka, pa ni gordi Albion.
Zato nije ni
komunizam ni socijalizam uspeo kod Srba, niti će Vučićev evrocentrizam uspeti.
Pogotovu ne od ove već raspadajuće u svom totalitarizmu Europske zajednice.
Jer Srbi na Balkanu
nisu od juče, niti su divljaci, koji samo znaju da se kolju „u balkanskoj krčmi“,
kako nas prezrivo karakterišu i jetko nad nama ironišu mnoge otuda nezvano došle
„usijane glave ledeno hladnih srcâ“, što rekao Sveti vladika Nikolaj, bolji
znalac Evrope od Vučića.
Naš sveti patrijarh
Pavle je 1999. g. juna meseca u Gračanici – posle Miloševićeve sramne
kapitulacije u Kumanovu (da li novopečene vođe ovakve Srbije znaju: Što baš tu?
– Zato što je kumanovskom pobedom oslobođeno Kosovo, pa se sad „pobedom“
famozne terorističke Nato-Evrope vaspostavlja „tursko“ i „islamsko“ Kosovo!,
kao što se i tzv. umišljenom floskulom o „Preševskoj dolini“ vraća Srbija na
granice pre Berlinskog kongresa!) i odmah zatim brutalne unvazije i okupacije
NATO-pacifistâ-teroristâ, usledile posle strašnog tromesečnog bombardovanja te
ratnohuškačke organizacije (koja i danas traži stvarni „rezon-d-etr“ svog
postojanja, jer gde je to svojim dolaskom donela ikakvo dobro, osim krvi i
razdora?) nedužnog naroda i njegovih Svetinja i Dece, pitao tada, dakle, stari
patrijarh: „Gospodine generale (bio je to Englez Majkl Džekson), naš srpski
narod je narod koji je gradio i čuvao ove Svetinje: Gračanicu, Peć, Dečane,
Ljevišku. Zašto nam ih sada otimate, i dozvoljavate pljačkanje, rušenje,
paljenje? Ako je kriv Milošević, šta je kriv ovaj nevini narod? Što nas, i
Svetinje, ne štitite?“
Majkl Džekson je
imao toliko poštenja da prizna:
„Mi nismo ovde da
vas štitimo, već da vam omogućimo da bezbedno odete!“
I tako je i bilo:
pod ogromnom armadom Nato-snaga Amerike i Evrope ispražnjena je Metohija i veći
deo Kosova: oko 300.000 Srba bežalo je s glavom u torbi (a preko hiljadu tada
kidnapovanih ni do danas nije nađeno) od terora lopova, ubica i palikuća, i
napustilo svoja vekovna ognjišta, domove, hramove, imanja, njive, sva blaga
nebozemne lepote jedne Zemlje razmera svega 100 h 120 km!
Svi
kosovskometohijski gradovi su ispražnjeni od Srba, i to su i do danas (osim
severnog dela Kosovske Mitrovice i naselja dalje do Rudnice kod Raške, na koji
deo svaki dan napadaju, podržavani od licemerne EU-zajednice, isti sejači
terora, za koji nijedan, niko do danas nije odgovarao, niti će biti suđen, jer
Euleks i nije tu za drugo već da omogući dokrajčenje „ostataka zaklanoga
naroda“).
Od tada je sa Kosova
otišlo još na stotine i stotine Srba, pod Tadićem i Dačićem, i odlaze i dalje
pod Vučićem, koji umesto državničkog i patriotsko-diplomatskog delanja i
spasavanja i zaštite svoga egzistencijalno ugroženog naroda i njegovih vekovnih
nebozemnih svetinja, samo širi svoju stranku, po Štrpcu i Zubinom Potoku, i širom
Srbije – i to nam nudi valjda kao jedino spasenje! I time, eto, pravi svoje
famozne „velike skokove“! – u izdaji i veleizdaji Kosova, usred (i usled) svih
evropregovora i evrodogovora sa Prištinom, bez pitanja i učešća samih Srba!
Nesrećni Vučić je
nametnuo severu Kosova (65 km, sa 70.000 čisto srpskog življa, na prostoru od
skretanja Ibra na sever do 30 m ispod samog Pančićevog vrha na Kopaoniku /pa
zato Vučić i Sia obeležavaju Vidovdan – za njega „dan mrtvih“!/ tek u Kruševcu,
/jer su strateški Kopaonik predali Nato-u i Tačiju/, teritoriju koja nikada, ni
geografski ni istorijski, nije bilo Kosovo, jer je Kosovo „od Čečana do Zvečana“,
a „malena Banjska je kraj Kosova“, a ne na Kosovo, kao ni Ibarski Kolašin,
Zubin Potok, Gazivode, Trepčini i Ibarski rudnici, Leposavić, Lešak) – sve je
to dvojac Dačić-Vučić dao na poklon zločincu Tačiju i njegovoj terorističkoj
UČKA i ANA, i podigao „integrisane granice“, iako su ti isti teroristi, dobro
finansirani sa Zapada, već pod Titom nad Srbima trasirali okvire ultarfašističke
„Velike Albanije“! Kako je to pokazala i poseta bednom „državniku“ Vučiću
albanskog predsednika Rame nedavno. I utakmica Srbija-Albanija usred Beograda,
gde je pod i pred Vučićem, Srbija i ponižena i opet kažnjena od licemerne
Evrope, čiji je on lakejski idolopoklonik.
Visokoučeni a nedoučeni,
ili preučeni, što bi rekli Hercegovci, Vučić valjda zna da Srbi dobro vide
koliko on radi i šta radi. Pa što nam to stalno i napadno podvlači, reklamira i
na nos natura? Valjda zato što je, po njemu i učiteljima mu, „rad stvorio čoveka“!
Na to bi mu trezveni i oštroumni, marljivi i radni Srbin rado dodao: „Pa rad ga
je i urnisao!“
Kao vajni
intelektualac, trebalo bi da zna, makar kao informaciju, da i đavo – „stalno
radi, nikad se ne odmara od zla“; i takođe „da tajna bezakonja u svetu
neprekidno radi“ (2Sol.2,7). Ali, te vekovne ljudske mudrosti su za Vučićev nivo
svesti samo prevaziđeni mitovi, zato rado citira Volterov mit da „samo bedni
narodi žive od istorije, i to tako što je izmišljaju“.
I zato, kao Volterov
učenik, tako i toliko primitivno potcenjuje srpski narod. I olako pretenduje da
mu bude samozvani učitelj istorije, te ga zato tako i toliko često opseda
svojim ofanzivnim „pranjem mozga“ – prostonarodno rečeno „laprdajući“ o svojim
„Markovim konacima“, narodu smućenom i smućivanom još više od njega dok ga sluša,
gleda, čita. Gospodine Vučiću, braća Rusi kažu: „Na bezribici i rak je riba!“ A
srpski seljak veli: „Na bezljudici, svako je pričalo neko i nešto!“ A braća
Grci kažu: „U zemlji kiklopa, svaki dvooki je diplomata!“
Vaša dela i „veliki
skokovi“ su samo bedno prosjačenje „stranih investcija“, da sakrijete
veleizdaju Kosova, koja je na delu. Priznajete da je Srbija leš, kome „trebaju
investicije kao krvotok“! A tek o tim „investicijama“ trebalo bi reći pravu,
ali gorku reč istine: ocenu i procenu ko unvestara, u šta i zašto, s kojim
ciljem, i kuda sve to nas vodi?
I koji je rezultat
svega? I koji će tek biti? – Srbija tone sve dublje u dugovima i u višestrukom
nacionalnom dugu! Hoće li naša deca ikada dići glavu iz njih, kad ni ova Titova
nisu otplatili njegove dugove, u kojima nas je ostavio do guše!? I još se slavi
kao „veliki brend“ – taj najveći krvnik Srbije (rekao je Meštroviću: „Sredio
sam Srbe, sto godina neće dići glavu!“), i glavni grobar srpskog Kosova i
Metohije, Vučić i slični mu, na sceni su groblja: pošto su pokopali „mrtvu“
Nebesku, sada pokopavaju i polumrtvu Zemaljsku Srbiju. „O serva Serbija, o
stanište bola!“
Ali, pred nama Božić:
„Božić, Božić, Blagi dan, sav radošću obasjan!“ – „Živ je Bog, i živa će biti
duša naša“, govorili su proroci Boga živog i istinitog i u najtežim danima i
tminama istorije. I tako opstali i opstajali. To i mi danas govorimo, i pevamo,
da opstanemo: „Slava na visini Bogu, i na Zemlji mir, među ljudima dobra
volja“. Hristos se rodi!
O Božiću, 2016.
Нема коментара:
Постави коментар