Zbog
pretrpljenog duševnog bola i višekratne uvrede časti srpskog naroda (čiji sam i
ja član) u direktnim prenosima iz Skupštine Srbije, gospodinu Zoranu Babiću, Vučićevom
šefu sale u ovom visokom domu, uputiću sadističko pitanje, zauzvrat:
Kaži ti meni, g.
Babiću, ko je od živućih Srba u ovom času popularniji u svetu, Aleksandar Vučić
ili Novak Đoković? I kako ceniš veze g. Vuka Jeremića, bivšeg predsednika
Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, s moćnim strukturama međunarodne političke
scene, kada ste uskratili (ma ne ti lično!) podršku njegovoj kandidaturi za
mesto Generalnog sekretara svetske organizacije, iako je imao kakve-takve
izglede za ozbiljnu utakmicu?!
Uveren da nećeš
(ili ne smeš) da odgovoriš na ova pitanja, čak ni preko Rodoljuba Šabića,
poverenika za informacije od javnog značaja, odgovoriću sam sebi, i možda još
ponekome ako ga to zanima.
Nema sumnje da
je Novak Đoković neprikosnoveni lider u svetskom tenisu, i to mu se ničim i
nikako ne može osporiti, osim sa evroatlantskog stanovišta: jeste ovaj pametni
momak i lepo vaspitan, i šarmantan i socijalno zdrav uprkos planetarnoj slavi,
i darežljiv, ali ipak još nosi ozbiljnu falinku: nije kulturno dekontaminiran
(mada tečno govori mnoge jezike), nije se podvrgao dekonstrukciji (upravo pristigli
izraz za širu primenu), ne odriče se identiteta i nije promenio mentalitet.
Novak Đoković,
više puta smo videli i čuli, izjašnjava se kao Srbin, čestita praznike verujućima,
piše ćirilicom, krsti se, često i javno, pravoslavnim načinom sa tri prsta, obavešten
je o istoriji iz koje potiče, ceni porodicu...
Ne valja, međutim,
to što nije poznat njegov stav o pederima, o protestantskim vrednostima koje Vučić
ističe, i o Rusiji.
Koliko znam, ni „Pravda“ nije saopštavala: „Drug Staljin je bio ljut“!
S druge strane,
ne može se govoriti isključivo o Đokovićevoj individualnoj krivici, kad ni ceo
srpski narod još nije ušao u kompleksan proces promene mentaliteta i
dekonstrukcije, što od njega očekuje Evropska unija, ako misli da mu (srpskom
narodu) do kraja otvori Poglavlja i propusti ga u žicu svoje zajednice.
Lakše je Uniji
da propiše evoluciju mentaliteta evropskih nacija u željenom pravcu, nego da
zaustavi invaziju Sjedinjenih Država na Evropu putem miliona trećih lica sa
Bliskog istoka i Severne Afrike.
Uprkos
reformama, Srbija sporo menja samu sebe, dok, eno, ozbiljni narodi, Crnogorci
na primer, čak prestižu vreme – za svaki slučaj – i u trku menjaju mentalitet i
dekonstruišu se u pravcu političkog i svakog drugog profita jednog čoveka pre
svega, što ujedno znači i cele nacije.
Moraju, i ne
pada im teško, zvanično da mrze Ruse, da konačno sklope primirje s Japanom, da
se zovu Montenegro, da pišu latinicom i da uvedu crnogorski jezik čak i u nekim
opštinama u Srbiji, što će biti, prema M. Bećkoviću, jedini strani jezik koji
se govori srpski!
Kad je reč o
Vuku Jeremiću, stvar je prosta: šta će Srbiji eventualni svetski lider, makar
bio i njen, kad već ima lidera na Balkanu – bilo bi to mnogo i za Jeremića i za
Srbiju.
Nema mesta,
popunjeno... No room!
Vučić je jedan i
jedinstven, za istoriju dovoljan.
Profesorka
Danica Popović lucidno je uočila sitnicu koja sve više dobija na snazi kad se
radi o političkom habitusu našeg vođe ili o stanju duha oko našeg vođe.
Mediji javljaju
koliko Vučić spava, kad ustaje, kad stiže u Nemanjinu, kad vodi Vladu na
sednicu u Kolubaru, kad se dopisuje s Merkelovom, kad se domunjđava s Kirbijem,
kad spasava siročiće iz snega, i tako dalje, a sada su javili, primetila je
profesorka, i kad je Vučić bio ljut.
Premijer je bio
ljut!
Koliko znam, ni
„Pravda“ nije saopštavala: „Drug Staljin je bio ljut“!
Premijer se pred
licem sveta naljutio zato što je ministarka Kori Udovički za novogodišnje
praznike podelila dečje paketiće, jer to nije u skladu sa instrukcijama Međunarodnog
monetarnog fonda i dezavuisalo je Vučića koji je naglasio da je on naš MMF!
Mediji su prećutali
da li se Premijer naljutio ili obradovao kad je čuo da je njegov kum Nikola
Petrović, generalni direktor „Elektromreže Srbije“, donirao par miliona dinara
za razradu koncepta turnira u malom fudbalu u Grockoj.
Mediji javljaju koliko Vučić spava, kad ustaje, kad stiže u Nemanjinu, kad vodi Vladu na sednicu u Kolubaru, kad se dopisuje s Merkelovom, kad se domunjđava s Kirbijem, kad spasava siročiće iz snega, i tako dalje, a sada su javili, primetila je profesorka Popović, i kad je Vučić bio ljut
To bi me baš
zanimalo, jer se radi o malom koraku za Grocku, a velikom za Srbiju...
Kao što vidite,
mnogo je izazova pred nama u 2016. godini, a najveći su mogući državni udari
koje neumorno najavljuje tzv. novinar Dragan J. Vučićević.
I, pazite, DJV
predviđa udar s neočekivane strane tvrdnjom da će upravo novine izazvati nerede
i eventualno opsadno stanje.
Naravno, uz pomoć
stranog faktora.
Pare su već
legle.
Državnog Aleksu
Žunjića ovoga puta podržao je i produbio ministar policije prof? dr Nebojša
Stefanović.
Kaže doktor
Stefanović:
„Jedna novinarka
koja je novinarka još iz vremena Slobodana Miloševića, dakle duže vreme
novinarka u Srbiji, kazaće da je navodno praćena, i to treba da se pojavi
uskoro, za narednih nekoliko dana. Predstavnik jednog novinarskog udruženja, neću
reći kojeg, treba u javnosti da se pojavi i da to kaže kao jednu skandaloznu
stvar, iako ne postoje nikakvi dokazi niti se to ikada dogodilo“...
Ova strašna
najava je, vidimo, sva u šiframa. Ponovo „svastikin but“.
Kao kod Nušića.
Zato diži vojsku,
Vučiću, ne oklevaj!
Tvoja
„naprednjakinja“ Marija Obradović javlja se za funkciju ministra vojnog. I red
je da na tom mestu konačno bude žena, što u svetu kome težimo nije retkost, ali
onda bih tu radije video Jelenu Milić,
direktorku Centra za evroatlantske studije.
Dovoljno je
agresivna, a i uštedelo bi se, jer je već plaćena. Uvela bi nas u NATO i bez
poziva, pred njom bi čak i Bata Gašić morao da klekne!
Kadrovi, znači,
rešavaju sve. Reforme daju rezultate, a biće još bolje, jer se u Srbiji i u 2016.
nastavlja kreativna noć.
Samo neradnici rade danju.
Нема коментара:
Постави коментар