Ekskluzivno: Nedeljnik "SVEDOK" obelodanjuje iz arhiva Ministarstva spoljnih poslova Nemačke (1937.-1938.) dokumenta i materijale uoči Drugog svetskog rata (1)

Tako je počeo Drugi svetski rat

Piše: Vladan Dinić

Predgovor

Ministarstvo spoljnih poslova Sjedinjenih Američkih Država objavilo je početkom 1948. godine zbornik izveštaja i raznih zabeležaka hitlerovskih diplomatskih činovnika pod naslovom "Nacističko-sovjetski odnosi 1939-1941 god.".

Kao što se vidi iz predgovora tog zbornika, vlade SAD i Engleske sporazumele su se u leto 1946. godine o objavljivanju nemačkih diplomatskih dokumenata.

Tome sporazumu se kasnije pridružila i Francuska. Tokom 1945. godine sovjetska vlada je predlagala engleskoj vladi da se nemački dokumenti zajednički razrade i insistirala na tome da se sovjetskim stručnjacima odobri da učestvuju u tome radu.

Međutim predlog sovjetske vlade bio je odbijen.

Američka, engleska i francuska vlada objavile su nemačke dokumente jednostrano, bez učešća Sovjetskog Saveza. Zato je sovjetska vlada smatrala da ima puno pravo da, sa svoje strane, pristupi objavljivanju tajnih dokumenata iz arhive Ministarstva spoljnih poslova Nemačke, nađenih u ratnom plenu koji je pao u ruke sovjetskih trupa posle pobedonosnog ulaska u Berlin.

Dokumenti koji su ušli u ovaj zbornik - prvi tom ove publikacije - odnose se na period od novembra 1937. godine do decembra 1938. Zbornik sadrži protokole razgovora Hitlera, Ribentropa i drugih predstavnika nemačke vlade sa stranim političarima, izveštaje nemačkih diplomatskih predstavnika u inostranstvu i druge dokumente koji se odnose na pregovore nemačke vlade s vladama drugih država.

 Osim toga, u zbornik su ušli pojedini dokumenti drugih vlada koji se neposredno odnose na dokumente iz arhive Ministarstva spoljnih poslova Nemačke štampane u ovom zborniku.

 Dokumenti su raspoređeni hronološkim redom.

 Slu-bene oznake koje imaju standardni karakter,tj. koje se, kao pravilo, ponavljaju na svakom dokumentu određene vrste, u objavljenom tekstu ruskih prevoda izostavljene su. Tu dolaze:

1. Pečat za registraciju primljenih pisama
2. Pečat za obeležavanje slanja kopija odeljenjima ministarstava i ličnostima
3. Pečati "Geheime Reichssache" i "Geheimvermerk für Geheimreichssache"
4. Broj toga otkucanog primerka

U publikaciji je ukazano na vrstu dokumenata (pismo, telegram, zabeleška itd.) otpremni broj, primedbe o poverljivosti. U slučajevima kada se objavljeni tekst štampa s kopije reprodukovana je na dokumentu opstojeća primedba : "Kopija".

 Takođe su reprodukovane rezolucije koje nemaju samo tehnički nego i principijelni značaj. U napomenama su navedeni oni slučajevi kada prevod nije vršen s nemačkog, već sa nekog drugog jezika.

 Ovaj zbornik je pripremila za štampu Uprava arhive Ministarstva spoljnih poslova SSSR.

Broj 1

HITLEROV RAZGOVOR S HALIFAKSOM

Predsednik Rajhsbanke, Berlin, 28. januara 1938. godine

Dr Hajlmar Šaht

Primljeno 28. januara 1938. godine

Referisano gospodinu rajhsministru

Mnogopoštovani g. fon Nojrat!

U prilogu Vam vraćam izveštaj o poseti lorda Halifaksa s najvećom zahvalnošću što ste mi ukazali mogućnost da se s njim upoznam.

Hajl Hitler!

Odani Vam

Hajmlar Šaht

G. rajhsministru spoljnih poslova

baronu fon Nojratu, Berlin,

Ministarstvo spoljnih poslova

PROTOKOL RAZGOVORA IZMEĐU FIRERA I RAJHSKANCELARA I LORDA HALIFAKSA U PRISUSTVU G. RAJHSMINISTRA SPOLJNIH POSLOVA

U Obersalcbergu, 19.9.1937. godine

Lord Halifaks je, počinjući razgovor, podvukao da pozdravlja mogućnost da se putem ličnog razgovora s firerom postigne bolje međusobno razumevanje između Engleske i Nemačke. To bi bilo od ogromnog značaja ne samo za obe zemlje, već i za celu evropsku civilizaciju. Pred svoj odlazak iz Engleske on je o toj poseti razgovarao s predsednikom vlade i engleskim ministrom spoljnih poslova i oni su bili potpuno saglasni u određivanju njenog cilja. Sada se radi o tome da se prečisti pitanje kako da se stvori mogućnost svestranog i iskrenog pretresanja svih pitanja koja interesuju obe zemlje. 

Fotokopija Šahtovog pisma
Nojratu od 28. januara 1938. godine

U Engleskoj zastupaju mišljenje da se nesporazumi koji sada postoje mogu potpuno odstraniti. U celosti se priznaju velike firerove zasluge za stvar obnove Nemačke, i ako englesko javno mnjenje pokatkad zauzme kritički stav prema izvesnim nemačkim problemima, to se donekle objašnjava time što u Engleskoj nisu potpuno obavešteni (to bez sumnje može unekoliko biti zato što u Engleskoj...) o pobudama i okolnostima koje su dovele do izvesnih nemačkih mera. Tako engleska crkva s dubokom zabrinutošću i uznemirenošću prati razvoj crkvenog pitanja u Nemačkoj. U krugovima radničke partije se takođe kritički odnose prema izvesnim stvarima u Nemačkoj. Bez obzira na te teškoće, on (lord Halifaks) i drugi članovi engleske vlade uvereni su da je firer postigao ne samo u Nemačkoj, nego da je, uništenjem komunizma u svojoj zemlji, ovome preprečio put u Zapadnu Evropu, i zato se Nemačka s pravom može smatrati bedemom Zapada protiv boljševizma. 

Fotokopija prve strane protokola razgovora između
Hitlera i Halifaksa od 19. novembra 1937. godine

Engleski predsednik vlade smatra da je potpunomogućno naći rešenje putem iskrene razmene mišljenja (*Bez obzira na teškoće on - lord Halifaks- priznaje da je kancelar učinio velike usluge ne samo Nemačkoj, već je, čega je, bez sumnje, i sam svestan, sprečivši prodiranje komunizma u sopstvenu zemlju, umeo da prepreči put komunizmu na Zapad. Predsednik vlade smatra da se razmimoilaženja koja postoje među nama mogu rešiti putem iskrene razmene mišljenja). Rešenje pak teških problema može se olakšati uzajamnim poverenjem. Ako bi Nemačka i Engleska uspele da postignu sporazum, ili bar da mu se približe, onda bi, po mišljenju Engleza, bilo potrebno da u pretresanje budu uključene (trebalo bi u pogodnom trenutku uključiti u naše pretresanje) one zemlje koje su u političkom pogledu bliske Nemačkoj i Engleskoj. Ovde se misli na Italiju i Francusku, kojima odmah treba staviti do znanja (da englesko-nemačko zbližavanje neće značiti pokušaje da se razdvoje Berlin i Rim, kao i što neće značiti ni pokušaje da se razdvoje Francuska i Engleska) da englesko-nemačka saradnja ni u kom slučaju ne znači neprijateljske mahinacije protiv Italije ili Francuske. Ne sme se imati takav utisak da će "osovina Berlin-Rim" ili dobri odnosi između Londona i Pariza štetiti usled nemačko-engleskog zbližavanja. Zatim, pošto se kao rezultat nemačko-engleskog zbližavanja pripremi teren, četiri velike zapadnoevropske države treba zajedno da stvore osnov na kome može biti uspostavljen dugotrajan mir u Evropi. Nijedna od četiri države ne treba ni u kom slučaju da ostane izvan te saradnje, jer se u protivnom neće učiniti kraj sadašnjem nestabilnom položaju.

Ako se želi obezbediti saradnja Nemačke, onda treba zapitati kako će drugi partneri gledati na Nemačku: da li kao na državu u smislu Versajskog ugovora - onda teško da će biti mogućno da se izađe iz okvira uspostavljanja čisto formalnih odnosa između evropskih država - ili će se pak na Nemačku gledati kao na državu koja više ne nosi na sebi ni moralni ni materijalni žig Versajskog ugovora

Firer je odgovorio da njemu sporazum između četiri zapadnoevropske države izgleda vrlo lak ako se radi, samo, o dobroj volji i prijateljskom odnosu jedne prema drugoj. Stvar bi se komplikovala kad bi se pokrenula bitna poslovna pitanja. Ako se želi obezbediti sradnja Nemačke, onda treba zapitati kako će drugi partneri gledati na Nemačku: da li kao na državu u smislu Versajskog ugovora - onda teško da će biti mogućno da se izađe iz okvira uspostavljanja čisto formalnih odnosa između evropskih država - ili će se pak na Nemačku gledati kao na državu koja više ne nosi na sebi ni moralni ni materijalni žig Versajskog ugovora. U tom slučaju iz izmenjene situacije treba napraviti logičan zaključak, jer se ne može zahtevati aktivna saradnja u evropskoj politici od države kojoj se ne priznaje zakonito pravo velike države da aktivno dejstvuje. Tragedija je u tome što u Engleskoj i Francuskoj nikako ne mogu da se pomire s mišlju da je Nemačka, koja je posle Vestfalskog mira 250 godina bila samo teorijski pojam, za poslednjih 50 godina postala stvarnost.

 Zadatak razumnog državnog rukovodstva sastoji se u tome da se pomiri s tom stvarnošću, čak ako bi to, možda, imalo i nekih neprijatnih strana. To se takođe odnosi na Italiju i donekle na Japan. Istorija često dovodi do stvarnosti koje nisu uvek prijatne, i Nemačka je morala da pretrpi stvarnost takve vrste, jer ni Poljska nije, takoreći, postojala više od 150 godina, a sada je opet vraćena u život. On (firer) smatra za svoj glavni zadatak da tako vaspita nemački narod da se nauči da podnosi neprijatne političke stvarnosti. Zato se kao suština problema koji se pretresa pojavljuje pitanje šta može u smislu aktivne političke saradnje dati zemlja kojoj se u drugom pogledu ne priznaju čak ni najnužnije životne potrebe.

Postoje dve mogućnosti uređenja odnosa među narodima.

Lord Halifaks je, počinjući razgovor, podvukao da pozdravlja mogućnost da se putem ličnog razgovora s firerom postigne bolje međusobno razumevanje između Engleske i Nemačke. To bi bilo od ogromnog značaja ne samo za obe zemlje, već i za celu evropsku civilizaciju

Igra slobodnih sila, koja bi u mnogo slučajeva značila aktivno mešanje u život naroda i koja bi mogla prouzrokovati ozbiljne potrese naše kulture koja je stvorena sa toliko truda. Druga se mogućnost sastoji u tome da se umesto igre slobodnih sila dopusti vladavina "višeg razuma"; međutim, pri tome treba imati na umu da taj viši razum treba da dovede otprilike do istih rezultata koje bi proizvelo i dejstvo slobodnih sila. On (firer) je poslednjih godina često postavljao sebi pitanje da li je savremeno čovečanstvo dovoljno razumno da se igra slobodnih sila zameni metodom višeg razuma.

 Godine 1919. propuštena je velika mogućnost primene tog novog metoda. Onda su pretpostavili metod nerazumnosti. Tim samim su Nemačku gurnuli na put igre slobodnih sila, jer to je, na kraju krajeva, bila jedina mogućnost da ona za sebe obezbedi osnovna ljudska prava. Budućnost zavisi od toga koji će od ta dva metoda biti izabran.

 Kada se ocenjuju žrtve koje, nesumnjivo, ovde-onde može da zahteva metod razuma, treba pretpostaviti sebi kolike bi one bile ako bi se vratilo starom metodou igre slobodnih sila. Onda će biti jasno da je prvi purt jevtiniji od drugog.

 Lord Halifaks se složio s firerom u tome da čisto formalni odnosi ne predstavljaju veliku vrednost i da se dalekosežno zbliženje može postići samo onda kada sve zemlje počnu polaziti od podjednakih pretpostavki i kada se postigne jedinstvo pogleda. On je sa svoje strane takođe ubeđen u to da se nešto trajno može stvoriti samo na realnoj osnovi, pa makar stvarnosti o kojima je reč za ovog ili onogo partnera bile neprijatne. On je podvukao da u Engleskoj svi gledaju na Nemačku kao na veliku i suverenu zemlju i da pregovore s njom treba voditi samo na toj osnovi. Englezi su realisti i možda su više od drugih uvereni (da su u Versajskom ugovoru bile dopuštene greške koje je trebalo ispraviti.) u to da greške Versajskog diktata moraju biti ispravljene. Engleska je i u prošlosti uvek vršila svoj uticaj u tom realističkom smislu. On je istakao ulogu Engleske u evakuaciji Rajnske oblasti pre određenog roka, u rešavanju reparacionog pitanja, kao i pri ponovnoj okupaciji Rajnske oblasti. Treba pokušati da se razgovara jednim te istim jezikom, izbegavajući pri tome da se glasno govori o suviše dalekim perspektivama, jer to dovodi samo do nerazumevanja i ne olakšava rešenje problema.

Tragedija je u tome što u Engleskoj i Francuskoj nikako ne mogu da se pomire s mišlju da je Nemačka, koja je posle Vestfalskog mira 250 godina bila samo teorijski pojam, za poslednjih 50 godina postala stvarnost

S engleske strane ne misle (ne može se reći da misle) da status kvo mora u svim uslovima da ostane na snazi. Tamo priznaju (da se može imati u vidu prilagođavanje) da je potrebno prilagođavati se novim uslovima, ispravljati stare greške, imati u vidu promenu postojećeg stanja koja je postala nužna. Pri tome će Engleska vršiti svoj uticaj samo u tom pravcu da se te promene ne dešavaju putem onih nerazumnih rešenja kojih se dotakao firer, naime, putem igre slobodnih sila, koja, u krajnjoj liniji, znači rat. On mora još jedanput u ime engleske vladepodvući da ne treba odbacivati nijednu mogućnost promene opstojećeg stanja, ali da promene treba vršiti samo na osnovu razumnog uređenja. Ako su obe zemlje saglasne u tome da mir nije statičan, onda se treba potruditi da se na osnovu opštih ideala i radi u duhu tog priznanja, usmerivši svu postojeću energiju na postizanje opšteg cilja u uslovima uzajamnog poverenja.

Firer je odgovorio da je, na žalost, stekao utisak da će razumna rešenja, iako postoji želja da se radi u razumnom pravcu, ipak na svom putu naići na velike teškoće, uglavnom u demokratskim zemljama, gde političke partije imaju mogućnost da vrše odlučujući uticaj na vladine mere. On je sam 1933-1934.g. podneo niz praktičnih predloga o ograničenju naoružanja, čije bi prihvatanje donelo Evropi i svetu veliku uštedu sredstava. Ti su predlozi odbijani jedan za drugim, bez obzira na to, što je poneki državnik i shvatao da Nemačka neće dugo ostati u položaju koji je određen Versajskim ugovorom. No kako su političke partije, a pre svega neodgovorna štampa imali odlučujući uticaj na odluke vlade, to su svi takvi predlozi, kao onaj o brojnom stanju vosjke od 200 hiljada i 300 hiljada, o ograničenju vazdušnog naoružanja - bili odbačeni. Kao jedini rezultat svih njegovih napora da se ta pitanja regulišu ostao je pomorski sporazum.

Slično stanje postoji i sada. Neophodna razumna rešenja zamenjena su demagoškim stavom političkih partija. To, prirodno, predstavlja veliku teškoću. Suprotno tome on ukazuje na dobre odnose s Poljskom, bez obzira na veoma tešku prošlost. Nemačka, sa svoje strane, ne može od drugih zemalja očekivati ni najmanje ustupke u zadovoljavanju svojih najprirodnijih životnih potreba, zato što u tim zemljama vladaju partije. Nemačka zna stav engleskih partija po kolonijalnom pitanju i, napose, apsolutno negativan stav konzervativaca. Tako je i u Francuskoj. Nemačka može taj stav samo da primi k znanju i da pođe od toga da je pri takvim uslovima rešenje kolonijalnog problema nemogućno. Treba malo pričekati. Ima još drugih slučajeva u kojima odlučujući značaj nije imala politička veština pojedinih državnika, nego demagoški stav partija. Očigledan primer je zauzimanje Memelske oblasti od strane Litvanije 1923. godine i stav koji je zauzet prema nemačkim protestima o tom pitanju. Time se objašnjava to da je većina njegovih predloga odbačena. U demokratskim zemljama partije su unekoliko gledale na njega kao na belu vranu. Dovoljna je bila činjenica da ovaj ili onaj predlog dolazi od njega da bi bio odbijen. Sada se uticaj partija ponovno manifestuje u sličnom obliku. Činjenica je da neki narodi nemaju dovoljno životnog prostora. Kad bi Engleska sa svojih 46 miliona stanovnika morala da živi samo od metropole, tada bi joj, možda, bilo lakše da to shvati. Sve zablude po kolonijalnom pitanju proizilaze otuda što se smatra samo po sebi razumljivim da Amerika i Rusija raspolažu velikim teritorijama, da Engleska vlada četvrtinom sveta, da Francuska ima kolonijalnu imperiju i da Japanu ne treba bar smetati da proširi svoju teritoriju. Takođe je potpuno razumljivo da male države kao Belgija, Španija i Portugalija imaju kolonije. Samo Nemačkoj kažu da ona ni pod kakvim uslovima ne može imati kolonije. To karakteriše stav partija koje su, kao na primer konzervativci u Engleskoj, po kolonijalnom pitanju prihvatile potpuno negativna rešenja. Kakvog onda ima smisla da se na pozitivnu saradnju poziva zemlja kojoj su u nekim pitanjima oduzeta najosnovnija prava? Kritikovali su ponašanje Nemaca u Istočnoj Aziji: ono je, vele, bilo izdaja bele rase. Međutim, Nemačka je duže od svih podržavala solidarnost belih u odnosu na druge rase, a nju su zbog njene rasne politike kritikovale baš demokratske zemlje. Sada ona nema nikakvih interesa u Istočnoj Aziji. Ona može s ovom ili onom zemljom da održava poslovne odnose. Ali pošto je nemačka zastava iščezla iz Istočne Azije, a trgovina prati mogućnosti ovako ili onako nisu suviše velike.

Igra slobodnih sila, koja bi u mnogo slučajeva značila aktivno mešanje u život naroda i koja bi mogla prouzrokovati ozbiljne potrese naše kulture koja je stvorena sa toliko truda. Druga se mogućnost sastoji u tome da se umesto igre slobodnih sila dopusti vladavina "višeg razuma"; međutim, pri tome treba imati na umu da taj viši razum treba da dovede otprilike do istih rezultata koje bi proizvelo i dejstvo slobodnih sila. On (firer) je poslednjih godina često postavljao sebi pitanje da li je savremeno čovečanstvo dovoljno razumno da se igra slobodnih sila zameni metodom višeg razuma

Mogućnost za rešenje međunarodnih problema biće teško naći sve dotle, dok se političke partije ne urazume, ili dok se ne zavedu takvi oblici upravljanja koji neće dozvoliti partijama da vrše tako značajan uticaj na vlade.

 Firer je u vezi s tim ukazao još i na smetnje od štampe povodom putovanja lorda Halifaksa u Nemačku. On ne sumnja u to da u izvesnim krugovima u Engleskoj misle realno. Pomorski sporazum je dokaz za to. Međutim, kako njemu izgleda, za odlučujuće političke faktore karakterističan je drukčiji stav. U svakom slučaju takav je njegov utisak posle petogodišnjeg boravka u vladi. On zna da bi ma koji njegov predlog odmah bio dočekan na bajonete, a svaka vlada koja bi ga prihvatila dovela bi sebe u vrlo težek položaj pred opozicijom.

 Lord Halifaks je odgovorio da je, ako firer smatra da se nikakav progres na putu ka sporazumu ne može postići (lord Halifaks je odgovorio da je, ako kancelar stvarno zastupa takvo mišljenje, jasno da je on izgubio vreme došavši u Berhtesgaden, a kancelar je izgubio vreme primajući ga. Jer ako su pretpostavke kancelara tačne, onda treba zaključiti da se ne može postići nikakav progres na putu međusobnog razumevanja i da sve dotle dok Engleska bude demokratska zemlja, dalji razgovor neće doneti koristi.) dok je Engleska demokratska zemlja, dalji razgovor upravo izlišan, jer Engleska neće tako skoro izmeniti postojeći oblik svoga upravljanja. Pogrešno je misliti da su zbog uticaja političkih partija propuštane mogućnosti i odbijani predlozi. U pogledu Engleske to je potpuno netačno. Predlozi su odbijeni zazo što neke zemlje, s pravom ili ne, nisu u tim predlozima videle dovoljnu garanciju bezbednosti. Neprihvatanje takvih predloga je dokaz principa da razoružanje treba da dođe za bezbednošću, a ne obrnuto. Zaključenje pomorskog sporazuma s Nemačkom, bez obzira na to da je s gledišta partija ponešto izazvalo kritiku, upravo dokazuje da engleska vlada takođe radi nezavisno od partija. Ona nikada nije rob (onoga što kancelar smatra demagoškim manevrima partija. Vlada koja, po mišljenju Engleza, zaslužuje taj naziv jeste takva vlada koja se nalazi pod uticajem partija koje nisu zastupljene u vladi.) demagoških intriga partija. Po mišljenju Engleza nijedna vlada nije dostojna toga naziva ne sme se nalaziti na uzdi partija. Isto tako je bilo nepravilno što su predlozi odbijani zato što ih je učinio firer - "bela vrana". Neke zemlje su videle kako je Nemačka kršila ugovorene obaveze s obrazloženjima koja su, možda, Nemačkoj izgledala ubedljiva, ali koja su bila malo ubedljiva za druge zemlje. Zato je potpuno prirodno što su se te zemlje više kritički odnosile prema nemačkim predlozima nego što bi to bilo u drugom slučaju.

 Engleska vlada ne ostaje pri odluci da ni pod kakvim uslovima ne pretresa s Nemačkom kolnijalno pitanje. Ona zna da je to težak problem. Međuim jasno je da nijedna engleska vlada ne može izolovano s Nemačkom pretresati kolonijalno pitanje. Ono se može razmatrati samo kao deo opšetg uređenja, čiji će rezultat biti supostavljanje mira i bezbednosti u Evropi.

 Na to pretresanje opšteg uređenja treba, naravno, pozvati i druge zainteresovane države. Firer je govorio o krugovima u Engleskoj, koji se neprijateljski odnose prema poseti lorda Helifaksa (da li je on ubeđen da neprijateljski krugovi postoje samo u Engleskoj?). I u drugim zemljama postoje takvi, negativno raspoloženi krugovi, ali to ipak ne sme da zastraši one koji hoće da stvore bolji politički sistem u svetu.

  Firer je odgovorio da ga je lord Helifaks pogrešno razumeo. Lord Helifaks je kao krajnji cilj nemačko-engleske saradnje postavio sporazum između četiri zapadne države. Među njima je Francuska, a njegove primedbe o demagogiji političkih partija odnose se pre svega na Francusku, gde su one, gotovo, 100% tačne. On je Englesku izuzeo spomenuvši pomorski sporazum.

 Što se tiče nepridržavanja ugovorenih obaveza, on je zapazio da su druge države svoje ugovorene obaveze prekršile pre Nemačke, a Nemačka je odrešila sebi ruke da dejstvuje tek pošto su bili odbijeni svi njeni predlozi. Čak i po mišljenju engleskih pravnika svetskog imena Nemačka je imala pravo da zahteva razoružanje drugih zemalja, pošto je ona sama u toj opblasti ispunila svoje obaveze u ugovoru 100%. Ona je takođe prihvatil apredlog pokojnog predsednika vlade Magdonalda u pogledu armije od 200.000 ljudi. Ovaj predlog je propao zbog Francuske.

 Po kolonijalnom pitanju druge su zemlje prekršile akt o Kongu, koji je zabranjivao prenošenje rata na afričko zemljište. Nemačka je, verujući da će druge države ispuniti ugovor, držala u Africi samo neznatne vojne kontigente.

 Između Engleske i Nemačke postoji u stvari samo jedno razmimoilaženje: kolonijalno pitanje. To je - razlika u gledištima. Ako se ono može otkloniti, to će biti veoma prijatno; ako je to nemogućno, onda on (firer) može samo sa žaljenjem sa to primi k znanju. Postoje mnoga pitanja op kojima Nemačka i Engleska zastupaju različita gledišta. Međutim, pri tom se nikada ne radi o stvarima koje bi se neposredno odnosile na nemačko-englesku saradnju. Po kolonijalnom pitanju s engleske strane se iskazuju dva mišljenja. Engleska vlada izjavljuje da to pitanje podleži diskusiji. Partije, pak, a naročito konzervativna, odbijaju uopšte sve. Drugih teškoća između Nemačke i Engleske nema.

  Lord Helifaks je upitao firera da li on smatra mogućim, u slučaju zadovoljavajućeg rešenja spornih pitanja, da se Nemačka radi tešnje saradnje s drugim narodima vrati u Društvo naroda, i u kojoj meri, po njegovom mišljenju, treba da se izmeni statut Društva naroda pre nego što bi Nemačka ponovo stupila u njega. Nesumnjivo, dobre strane Društva naroda preuveličavale su njegove suviše oduševljene pristalice. No ipak treba priznati da ruštvo naroda istupa za mirni metod rešavanja međunarodnih teškoća. Kada bi pošlo za rukom da se taj metod praktično ostvari, onda bi to značilo približvanje drugoj alternativi, koju je firer malopre nazvao, suprotno igri slobodnih sila, "razumnim metodom". Kada bi se u om smislu koristilo Društvo naroda (koje u suštini nije ništa drugo nego međunarodni metod) u kome bi se ponešto oglo izmeniti, poverenje među narodima bilo bi na taj način ponovo uspostavljeno. Zato on pita firera kakav je njegov odnos prema Društvu naroda kao i prema razoružanju.  Sva se ostala pitanja mogu okarakterisati u tom smislu da se ona tiču promena evropskog poretka, koje će, verovatno, ranije ili kasnije nastati. U ta pitanja spada Dancig, Austrija i Čehoslovačka. Engleska je zainteresovana samo u tome da se te promene izvrše putem mirne evolucije i da se izbegnu metodi koji bi izazvali dalje poremećaje, kje ne bi želeli ni firer ni druge zemlje.

Kolonijalo pitanje je, bez sumnje, teško. Engleski predsednik vlade stoji na gledištu da se ono može rešiti kao deo novog kursa i opšteg rešenja svih teškoća. On pita firera da li b mu mogao u opštim crtama predstaviti rešenje kolonijalnog problema onako kako ga on zamišlja.

Firer je na to odgovorio da po njegovu mišljenju neulzak Nemačke u Društvo naroda nije englesko-nemački problem, jer Amerika takođe nije u Društvu naoda pa, bez obzira na to, niko ne može reći da zbog toga između Engleske i Amerike postoje duboke protivrečnosti u gledištima.   Sem toga, zbog odsutnosti Japana i pasivnosti Italije Društvo narodanije više pravo Društvo naroda. Da li će se Nemačka jednom ponovo vratiti u Ženevu - sad se uopšte ne može reći. Ona se sigurno neće vratiti u zakržljalo Društvo naroda, a isto tako- teško da će stupiti u takvo Društvo naroda koje smatra da mu se zadatak sastoji u tome da se suprotstavlja prirodnom razvitku političkih događaja i da se zalaže za ovekovečenje postojećeg položaja.

Rešenje pitanja o razoružanju moglo se ranije znatno lakše postići, zato što se tada radilo samo ograničenju naoružanja. Sad se sama Engleska naoružava u takvim razmerama kakvih još nikad nije bilo u istoriji Engleske. Da li je Engleska spremna da odustane od svog naoružavanja? On, firer, zna da će s engleske strane na to pitanje odgovoriti objašnjenjem da je englesko naoružavanje samo nadoknađivanje onoga što je ranije propušteno.

Nemačka se nalazi u istom položaju. Treba da se nadoknadi ono što je bilo u prošlosti propušteno usled suviše velike vernosti ugovoru. Osim toga, on se uverio da se narodi ocenjuju prema snazi svog naoružanja i da se sada značaj Nemačke, usled njenog naoružanja, u međunarodnom životu povećao. Problem razoružanja postao je naročito komplikovan usled saveza Francuske sa Rusijom, koji je došao kao odgovor na neke nemačke mere. Zahvaljujući tome, Rusija je uvučena u Evropu ne samo kao moralni, već i kao dosta značajan materijalni faktor, naročito usled saveza s Čehoslovačkom. Ko se pri takvim uslovima može poduhvatiti pitanja razoružanja i kako ono treba da se izvrši? Zato on stvarno ne zna kako treba da se počne s rešavanjem problema razoružanja. U svakom slučaju on je fanatičan protivnik konferencija čiji je neuspeh još u početku nesumnjiv. On ni u kom slučaju neće dozvoliti državnicima koji bi hteli da sazivaju konferencije svakog tromesečja da ga ubede u potrebu učestvovanja u takvim poduhvatima. Ako se uopšte govori o razoružavanju, onda treba najpre tačno utvrditi šta podleže razoružavanju.