TAKO JE POČEO DRUGI SVETSKI RAT: Iz tajnih arhiva nemačkog MIP (2)

Pregovori pre "anšlusa" 

Priredio: Vladan Dinić

Nedeljnik "SVEDOK" u više nastavaka obelodanjuje dokumenta i materijala iz arhiva Ministarstva spoljnih poslova Nemačke (1937.-1938.) uoči Drugog svetskog rata...

x x x x x

Kad sve velike sila naglas viču - mir, svi ostali toga časa moraju postati, bar, oprezni! Nedeljnik "Svedok" dokopavši se dela dokumenata i materijala iz Arhiva Ministasrtva spoljnih poslova Nemačke iz perioda 1937.-1939. godine, prepiske najviših državnika Evrope toga doba ( oko kojih su se, svojevremeno, "svađali" Amerikanci, Rusi, Englezi, Francuzi, "basirali" Italijani oko "obrade" tih papira, u nekoliko narednih brova prezentiraće vam činjenice - kako je stvarno ( i zašto) počeo II svetski rat i da li je mogao da se izbegne?! Istovremeno, gro ovih materijala posvećen je sukobu Nemačke i Čehoslovačke i kako je to Evropa, zarad mira u Evropi, savetovala Čehoslovačkoj da se mirno odrekne velikog dela svoje teritorije (gde je većinsko stanovništvo bilo - nemačkog porekla) i kako je Čehoslovačka ostala bez tog dela teritorije zemlje. Uverićete se, verujemo, i u "iskrene" namere Evrope da brani međunarodni poredak... Podseti li vas to na nešto što se sad ovde, na ovim prostorima događa, svaka sličnost je - (ne)namerna!?

x x x x x

...Nemačka se naoružava i neće se žaliti. Ona će se pridržavati obaveza koje proizlaze iz pomorskog sporazuma, istina, s ograničenjem koje je učinjeno s nemačke strane još pre njegova sklapanja, da se Rusija ne naoružava neograničeno na moru. U tom slučaju bilo bi potrebno revidirati pomorski sporazum. On, međutim, nema tako visoko mišljenje o sposobnostima Rusa, da bi mislio da takva revizija pretstoji u bliskoj budućnosti.

Bilo bi takođe razumno urediti odnose s Čehoslovačkom i Austrijom. S Austrijom je bio sklopljen ugovor 11. jula koji će, treba se nadati, dovesti do uklanjanja svih teškoća. Od Čehoslovačke zavisi uklanjanje postojećih teškoća. Ona sama treba lepo da postupa s Nemcima koji žive u njenim granicama, i oni će tada biti potpuno zadovoljni. Za Nemačku je najvažnije da bude u dobrim odnosima sa svima svojim susedima.

Što se tiče kolonijalnog pitanja, nije stvar Nemačke da iznosi svoje želje. Postoje dve mogućnosti: prvo, igra slobodnih sila. Šta će upravo Nemačka u tom slučaju uzeti za sebe od kolonija, ne može se reći. Druga bi mogućnost bila razumno rešenje. Razumna rešenja se moraju izgrađivati na pravu, tj. Nemačka može da pretenduje na svoje ranije posede. Kada sa svih strana izjavljuju da međunarodni poredak ne treba izgrađivati na sili već na pravu, onda je on, firer, potpuno s tim saglasan. On bi se čak radovao da je rok od kojeg taj novi poredak treba da dejstvuje počeo 1914. god. U novom poretku stvari Nemačka bi se našla u izuzetno, povoljnom položaju. On ponavlja da po kolonijalnom pitanju Nemačka nema potrebe da izreče ma kakvu želju — treba samo da se stane na pravnu osnovu. Engleska i Francuska treba same da učine predloge ako im se iz bilo kojih razloga čini da je vraćanje ovih ili onih nemačkih kolonija nezgodno. Svojim kolonijalnim zahtevima Nemačka ne ide za velikodržavnim ili častoljubivim ratnim ciljevima. Ona ne namerava da se ubaci kao klin na bilo kakvim strategijskim putevima, već hoće kolonije samo iz ekonomskih razloga, radi snabdevanja poljoprivrednim proizvodima i sirovinama. Ona ne teži tome da kolonije budu na teritorijama gde bi došlo do ratnih operacija i gde postoji velika opasnost međunarodnih komplikacija.Ako Engleska smatra da je nemogućno da se Nemačkoj, usled strategijskih razloga, vrate određene oblasti, onda ona može da predloži zamenu na drugim mestima.

Od Čehoslovačke zavisi uklanjanje postojećih teškoća. Ona sama treba lepo da postupa s Nemcima koji žive u njenim granicama, i oni će tada biti potpuno zadovoljni. Za Nemačku je najvažnije da bude u dobrim odnosima sa svima svojim susedima

U svakom slučaju Nemačka neće uzeti kao kolonije ni Saharu ni teritorije u Sredozemnom Moru, jer joj položaj između dve svetske imperije izgleda suviše opasan. Cindao i Kiao-Čao su takođe suviše opasne tačke.

Rajhsministar spoljnih poslova baron fon Nojrat je u vezi s pitanjem o Društvu naroda istakao da Nemačka posle istupanja iz Društva naroda nije izbegavala međunarodnu saradnju, kada su u perspektivi bile ne samo reči, nego i praktičan rad. Kao primer za to služi učešće Nemačke u pitanju nemešanja u španske stvari.

Firer je sa svoje strane još istakao uređenje nemačko- poljskog i nemačko-austrijskog pitanja i izrazio nadu da se i s Čehoslovačkom može naći razumno rešenje.

Lord Halifaks je na to odgovorio da se po izvesnim tačkama ne slaže potpuno s firerom, ali on ne namerava da se na tome detaljnije zadržava, jer se radi o stvarima koje nisu odlučujuće u toku sadašnjeg razgovora.

Čemberlen i engleska vlada će pozdraviti to ako se posle detaljnih i iskrenih izjava između predstavnika obeju vlada bude danas mogao da nastavi razgovor po pojedinim pitanjima. Velika je šteta što posle posete Sajmona i Idna u svoje vreme ništa više nije došlo. I ako sada posle ovog razgovora dođu dalji pregovori, to će izvanredno povoljno uticati na javno mnjenje.

Firer je odgovorio da za produžavanje nemačko-engleskog  kontakta on pre svega ima u vidu diplomatski put, jer ako postoji namera da se vode pregovori po konkretnim pitanjima, onda oni moraju biti dobro pripremljeni. Glavni razlog neuspeha mnogih sličnih pregovora bio je nedovoljna priprema. Konferencija može da bude samo poslednje dovršavanje prethodnih pripremnih pregovora. Njemu je jasno da je kolonijalni problem komplikovano pitanje i po tom problemu su obe zemlje još daleko jedna od druge. Engleska i Francuska treba da budu načisto s tim da li će uopšte i u kom pravcu prihvatiti nemačke zahteve. Nemačka samo može da kaže svoje zahteve i da se nada da će oni naići na razuman prijem.

Posle prekida za ručak lord Halmfaks se još jedanput vratio na pitanje produžavanja englesko-nemačkog kontakta i ponovo je predložio neposredne pregovore između predstavnika vlada. Slični pregovori neće samo biti važni po svojoj suštini, nego će i mnogo uticati na javno mnjenje. Ako ti pregovori budu određeni suviše kasno, to će izazvati razočarenje. U Engleskoj su vrlo mnogo očekivali od posete g. rajhsministra spoljnih poslova i bili su potpuno razočarani kad se ta poseta nije mogla ostvariti usled incidenta s "Lajpcigom" i "Dojčlandom". Zato bi bilo dobro ako bi se ostvarili dalji pregovori između nemačkih i engleskih predstavnika. Tada se može pretresti kolonijalno pitanje. On je ponovio da je engleska vlada potpuno spremna na pretresanje toga pitanja. Istina, on mora ponovo dodati da svaka engleska vlada može razmatrati kolonijalno pitanje samo kao deo opšteg rešenja. Treba istovremeno na širokom frontu pristupiti rešavanju svih pitanja koja podleže regulisanju.

Firer je odgovorio da baš rad na širokom frontu zahteva dobru pripremu. Po njegovu mišljenju mnogo je bolje i ne voditi zasada pregovore, nego dospeti u takav položaj da se posle mora priznati da rezultat ne zadovoljava. Treba pričekati. Dva realna naroda, nemački i engleski, ne smeju pasti pod uticaj straha od katastrofe. Uvek se govori da će, ako se ne desi ovo ili ono, Evropa poći u susret katastrofi. Jedina je katastrofa boljševizam. Sve se ostalo da regulisati. Katastrofalno raspoloženje je delo zlonamerne štampe koja izaziva uzbuđenje. Bilo bi netačno tvrditi da je sada međunarodni položaj isti onakav kakav je bio 1912— 1914. god. Možda bi on i bio takav da u međuvremenu nije bio rat sa svojim lekcijama; to se isto odnosi i na političku nervozu. Za nekoliko godina će današnji problemi, možda, izgledati sasvim drukčije. Ako se situacija u Istočnoj Aziji i u Španiji reguliše, onda će se mnoge stvari, možda, lakše rešiti. Zato se može mirno pričekati dve-tri godine, ako je sada ovo ili ono pitanje suviše složeno.

Lord Halifaks se složio s mišljenjem firera o opasnosti od strane štampe. On takođe misli da se englesko-nemački pregovori moraju dobro pripremiti. Čemberlen mu je pre odlaska rekao da on rado prima na sebe rizik nepravilnog tumačenja u štampi posete lorda Halifaksa Nemačkoj, ako se tom posetom učini bar jedan korak u pravilnom smeru. Treba samo da obe zemlje imaju u vidu jedan cilj, naime: uspostavljanje i učvršćenje mira u Evropi. U vezi s tim lord Halifaks je zahvalio na razgovoru i izjavio da će engleskom pretsedniku vlade o svemu podneti tačan izveštaj. Firer je takođe izrazio zadovoljstvo što je iskreno i detaljno razgovarao s lordom Halifaksom i izjavio je da on za Nemačku može potpuno prihvatiti cilj koji je lord Halifaks malopre izneo. Onaj ko je, kao on, bio vojnik u svetskom ratu ne želi više rata. U Engleskoj i u svim drugim zemljama vladaju podjednake težnje. Samo jedna zemlja — Sovjetska Rusija — može u slučaju opšteg konflikta da dobije. Svi drugi su iz dubine duše za učvršćenje mira.

PISMO NEMAČKOG MINISTRA SPOLJNIH POSLOVA NOJRATA NEMAČKOM POSLANIKU U PRAGU AJZENLORU

S t r o g o   p o v e r lj i v o !

Berlin. 5. februara 1938 god.

Nemačkoj misiji u Pragu kurirom

Aj­zen­or, nemački poslanik
u Pragu, dočekuje Hitlera 1936.

U poslednje vreme ovde razmišljaju o tome da li u predstojećem razvoju nemačko-čehoslovačkih odnosa može igrati nekakvu ulogu (i upravo kakvu) arbitražni ugovor koji su obe zemlje zaključile u Lokarnu. Naročit povod za takva razmišljanja dali su Vaši razgovori s g. Benešom i Kroftom, o kojima ste javili 21. decembra prošle godine u pismu pod br. A. III. 1. Opšti. Ja bih povodom toga hteo da primetim sledeće:

Kada smo prilikom ponovne okupacije Rajnske oblasti odrekli Rajnski pakt koji je potpisan u Lokarnu, iskrslo je pitanje kakav ćemo značaj dati tom aktu u odnosu na ostale delove Lokarnskog ugovora koji su povezani s Rajnskim paktom, a naročito u odnosu na arbitražne ugovore s Francuskom, Belgijom, Poljskom i Čehoslovačkom. Tada je u uskom krugu bila doneta odluka da nemačko-francuski i nemačko-belgijski arbitražni ugovor treba smatrati kao ugovore koji su izgubili važnost istovremeno s Rajnskim paktom, zato što su oba ta arbitražna ugovora tako tesno povezana s tim paktom, da bi svaki drugi odnos prema njima bio sam po sebi protivrečan. U pogledu pak arbitražnih ugovora s Poljskom i Čehoslovačkom koji nisu u tako tesnoj vezi s Rajnskim paktom bilo je, naprotiv, u to vreme rešeno da se smatraju kao ugovori u koje ne zadire akcija na Rajni. tj. kao takvi koji ostaju na snazi. Razlog za takvu odluku bila je misao da je necelishodno proširivati bez potrebe krug problema koji su iskrsli u vezi s našom akcijom u Rajnskoj oblasti. Pred inostranstvom, tj. pred Poljskom i Čehoslovačkom, to nemačko gledište nije bilo izneseno putem naročitog saopštenja, već u vezi s rešavanjem tehničkih pitanja povezanih s oba arbitražna ugovora. Stvar je u tome da je aprila 1936 god. istekao rok mandata koji se daje na tri godine neutralnim članovima koordinacione komisije, koja je obrazovana saglasno nemačko-čehoslovačkom arbitražnom ugovoru. Čehoslovačka misija je već verbalnom notom od 18. februara 1936 god. predložila da se ti mandati produže još na tri godine. Na to smo mi verbalnom notom od 31. marta 1936 god., tj. već posle akcije na Rajni, odgovorili da smo saglasni s predlogom produženja mandata. Mi smo, takođe avgusta 1937 god. obavestili poljsku vladu o imenovanju novog nemačkog člana nemačko-poljske koordinacione komisije, a osim toga, još nedavno smo se, za vreme nemačko-poljskih pregovora po pitanju o Gornjoj Šleziji, neposredno pozivali na Lokarnski arbitražni ugovor.

Ali, obrnuto, kada nam je francusko poslanstvo verbalnom notom od maja 1936 god. postavilo pitanje o obnavljanju mandata članova nemačko-francuske koordinacione komisije, francuskom ambasadoru je bilo usmeno saopšteno da je, po našem mišljenju, nemačko-francuski, kao i nemačko-belgijski arbitražni ugovor, s raskidanjem Rajnskog pakta "postigla ista sudbina i da se zato mi zasada ne možemo saglasiti s predlogom obnavljanja mandata". Francuska ambasada je uložila pismeni protest protiv tog gledišta; bez obzira na to mi smo ostali pri svom mišljenju. U pogledu Belgije ovo pitanje nije dosad neposredno raspravljano. Zato je potpuno pouzdano da se Čehoslovačka može pozivati na to da smo mi svojevremeno priznali važećim nemačko-čehoslovački arbitražni ugovor, čak i posle rajnske akcije.

Treba uzeti u obzir da arbitražni ugovori s Čehoslovačkom i Poljskom sadrže strogu obavezu da se sporna pitanja svake vrste predaju arbitražnom sudu, ili na zajedničko sudsko raspravljanje. Politički se značaj te obaveze povećava time što su Francuska, Čehoslovačka i Poljska u separatnim ugovorima, koje su međusobno sklopile u Lokarnu, odlučile da Nemačko kršenje njenih obaveza koje proizlaze iz arbitražnih ugovora smatraju kao causus foederis.

U tim okolnostima ne treba ispuštati iz vida da će, ako se odnosi između Čehoslovačke i Nemačke komplikuju. arbitražni ugovor, možda, postati neželjena prepreka za našu slobodu akcija.

Zato bi trebalo razmisliti o tome da se ponovo razmotri pitanje o daljoj važnosti čehoslovačkog, a zatim, naravno, i nemačko-poljskog arbitražnog ugovora. Izvestan argument u korist toga mogao bi se izvući iz činjenice da su ti ugovori u pojedinim, istina manje važnim, tačkama povezani s Društvom naroda i da je Nemačka nedavnom izjavom od 12. decembra prošle godine konačno odbila da se vrati u Društvo naroda. S Poljskom bismo, verovatno, mogli postići sporazum po tom pitanju bez naročitih teškoća. Naprotiv, potpuno je jasno da bi u odnosu na Čehoslovačku saopštenje o raskidanju arbitražnog ugovora u sadašnjoj situaciji bilo međunarodna senzacija i bilo bi ocenjeno kao priprema aktivnih planova protiv Čehoslovačke, naročito, ako bismo pri tom saopštenju o raskidu ugovora dozvolili da se nasluti da mi ne nameravamo da s Čehoslovačkom zaključimo novi arbitražni ugovor, očišćen od svake povezanosti s tačkama statuta Društva naroda. Zato se sličan korak zasada ne predviđa.

Međutim, smatram da bi bilo poželjno da Vi, ako u Vašim razgovorima bude s čehoslovačke strane dodirivana tema o arbitražnom ugovoru, izbegavate da ponovo priznate da taj ugovor ostaje na snazi, i da ga uopšte ne ocenjujete kao bitni faktor u odnosima između obe zemlje. Ne bi bilo na odmet da se slučajno u pogodnoj prilici napomene da su, po Vašem ličnom mišljenju, ugovori koji su slični, na primer, nemačko-čehoslovačkom arbitražnom ugovoru, usled rušenja Lokarnskog sistema i konačnog izlaska Nemačke iz Društva naroda izgubili svoju političku osnovu.

Ja nameravam da s Vama, prilikom Vaše sledeće posete Berlinu, usmeno pretresem naš dalji stav po tom pitanju.

HITLEROV RAZGOVOR S HENDERSONOM

 (Dokument iz arhive Ministarstva spoljnih poslova Nemačke. Kopija)

PROTOKOL RAZGOVORA IZMEĐU FIRERA I RAJHS-KANCELARA I BRITANSKOG KRALJEVSKOG AMBASADORA, KOJI JE VOĐEN U PRISUSTVU G. RAJHS-MINISTRA SPOLJNIH POSLOVA FON RIBENTROPA

3 marta 1938 god.u Berlinu

Ri­ben­trop, Am­ba­sa­dor u Lon­do­nu 1936.-1938),
od fe­bru­a­ra 1938. do pro­pa­sti hi­tle­rov­ske
Ne­mačke raj­hsmi­ni­star spo­ljnih po­slo­va,
stre­ljan po pre­su­di Me­đu­na­rod­nog voj­nog su­da 1946.

Počinjući razgovor, britanski ambasador je podvukao njegov poverljivi karakter. Sadržina razgovora neće biti saopštena ni Francuzima, još manje Belgijancima, Portugalcima ili Talijanima. Njima će se samo reći da je taj razgovor vođen kao produženje pregovora između lorda Halifaksa i firera i da je posvećen pitanjima koja se tiču Nemačke i Engleske.

On, Henderson, želi da, s jedne strane, u opštim crtama izvesti o pokušaju engleske vlade da reši probleme i, ako je moguće, da od firera čuje nemačko gledište, pri čemu ističe da on govori samo u ime britanske vlade, koja želi da ima jasan položaj pre nego što radi ostvarivanja svojih predloga stupi u kontakt s drugim državama. Zato u odnosu na druge države taj razgovor mora da se sačuva u tajnosti.

Osim toga, naročito treba podvući da se ne radi o trgovačkoj pogodbi, već o pokušaju da se uspostavi osnova za istinsko i prisno prijateljstvo s Nemačkom, počinjući s poboljšanjem situacije i završavajući stvaranjem novog duha prijateljskog razumevanja. Engleska vlada, ma da ne potcenjuje teškoće koje treba savladati, ipak smatra da je sadašnji trenutak povoljan za slične pokušaje da se poboljšaju uzajamni odnosi. Međutim, takav pokušaj mora da propadne ako obe zemlje ne daju svoj doprinos za stvar izmirenja, tj. ako se takva sloga ostvari, onda to može nastati samo na osnovu uzajamnosti. Za uspostavljanje mira i bezbednosti u Evropi neophodno je stvarno učešće Nemačke. Potrebno je, kako se to već pokazalo za vreme razgovora s Halifaksom, da se umesto slobodne igre sila nađe rešenje koje diktira viši razum. Lord Halifaks se već složio s tim da su promene u Evropi potpuno mogućne, ali se te promene moraju vršiti u duhu napred pomenutog višeg razuma. Cilj je engleskog predloga učešće u takvom razumnom regulisanju.

H. Hen­der­son ( en­gle­ski di­plo­ma­ta,
am­ba­sa­dor u Ne­mačkoj 1937.-1939.)

Pošto je britanski ambasador učinio te lične primedbe, prešao je na izlaganje uputstava koja je dobio. On je napomenuo da je po nalogu svoje vlade u Londonu pretresao u razgovorima s predsednikom vlade Čemberlenom i drugim zapnteresovanim članovima kabineta sva pitanja koja su nastala u vezi s posetom Halifaksa Nemačkoj. On je u vezi s tim podvukao važnost nemačke saradnje za smirenje u Evropi, što je on već isticao u ranijim razgovorima s g. fon Nojratom i g. fon Ribentropom. Tom smirenju može da doprinese ograničenje naoružanja i uspokojavanje u Čehoslovačkoj i Austriji. U vezi s tim britanski ambasador je doslovno pročitao sledeća uputstva koja je zatim napismeno predao:

"Opšte uspokojavanje zavisilo bi, po mišljenju britanske vlade, između ostalog, od mera koje bi se sprovele u cilju da se stvori poverenje u Austriji i Čehoslovačkoj. Britanska vlada još nije u stanju da pravilno oceni posledice sporazuma koji je nedavno postignut između Austrije i Nemačke imperije, i te će posledice bezuslovno morati da zavise od toga kako će obe zemlje početi da ispunjavaju različite obaveze i odluke. Prema tome, britanska vlada još jednako sumnja u to kakav će uticaj izvršiti ti sporazumi na položaj u Centralnoj Evropi i ona ne može da zaobiđe činjenicu da su poslednji događaji u mnogim krugovima izazvali zabrinutost, koja će neizbežno komplikovati postizanje opšteg rešenja."

Što se tiče ograničenja naoružanja, Henderson je primetio da su britanskoj vladi, naravno, poznate teškoće i podsetio je na firerov predlog o zabrani vazdušnih bombardovanja. Engleska vlada bi pozdravila sličan predlog. Međutim, njemu izgleda još važnije opšte ograničenje broja bombardera. Uzimajući u obzir nemačke predloge koji su učinjeni pre dve godine, engleska vlada još jedanput proučava taj kompleks pitanja i nada se da će doći do prihvatljivih predloga. Bilo bi interesantno čuti nemačko gledište po tom pitanju.

Što se tiče kolonija, engleski ambasador je izjavio da je engleska vlada ozbiljno spremna ne samo da pretresa kolonijalno pitanje, već i da krene putem njegova rešenja. Predsednik vlade Čemberlen lično je posvetio tom pitanju svu svoju pažnju. I tu su, naravno, teškoće velike, jer je od poslednje podele kolonijalnih poseda prošlo 20 godina. Sem toga je javno mnjenje Engleske baš po tom pitanju naročito osetljivo. Zatim je engleski ambasador pročitao sledeći predlog po kolonijalnom pitanju, koji je po završetku razgovora napismeno predao:

"Rešenje koje bi, po mišljenju britanske vlade, dalo mnoga preimućstva sastojalo bi se u razradi plana na osnovu novog režima kolonijalnog upravljanja u nekoj određenoj oblasti Afrike; taj plan bi se rasprostirao na teritoriju približno jednaku bazenu Kongo, a primile bi ga i primenile sve zainteresovane države. Ali od svake od tih država, iako bi sama odgovarala za upravljanje teritorijama koje joj pripadaju, zahtevalo bi se da se rukovodi izvesnim principima koji bi imali za cilj da doprinesu opštem dobru.

Tu bi se, na primer, pojavilo pitanje demilitarizacije kako radi dobra domorodaca tako i radi slobode trgovine i saobraćaja. Mogućno je takođe da se stvori komisija od predstavnika svih tih država kojima pripadaju delovi te teritorije."

Pri čitanju on je nagovestio da bi pomenuta teritorija bila ograničena sa severa otprilike 5-tim stepenom širine, a s juga otprilike rekom Zambezi i dodao je da će se, možda, stvoriti komisija od onih država čiji se kolonijalni posedi nalaze u granicama toga prostora. U zaključku je postavio fireru pitanja:

1. da li je Nemačka načelno spremna da uzme učešća u novom kolonijalnom režimu, kako je on predviđen u engleskom predlogu, i
2. šta je ona spremna da doprinese da se u Evropi obezbedi opšti mir i bezbednost.

Firer je odgovorio da će najglavniji doprinos za uspostavljanje mira i bezbednosti u Evropi biti zabrana međunarodne štampe koja se bavi huškanjem, jer ništa tako ne ugrožava bezbednost kao intrige te štampe koja je, na žalost, vrlo široko zastupljena i u Engleskoj. Ukazao je na to da je on lično poznat kao jedan od najiskrenijih prijatelja Entleske, ali da su mu za to prijateljstvo vratili zlom. Niko, verovatno, nije tako često i tako jako bio napadan od Engleske kao on. Zato treba razumeti što se on sada pridržava izvesne izolacije, koju ipak smatra dostojnijom, nego da se nameće nekome ko ne želi da zna za njega i ko ga stalno odbija.

Na primedbu britanskog ambasadora da je, to odbijanje dolazilo u Engleskoj   samo od nekih krugova, firer je uzvratio da bi britanska vlada, zacelo, već bila u stanju da utiče na štampu u drugom duhu. Nemačka ima izveštaje dobijene od prijatelja iz Engleske, iz kojih se vidi da su u izvesnom pravcu na štampu uplivisali najuticajniji engleski krugovi, zato se u prvom redu mora prekinuti huškanje.

U pogledu Centralne Evrope treba primetiti da u regulisanju svojih odnosa sa srodnim zemljama, ili sa zemljama s velikim brojem nemačkog stanovništva Nemačka neće dozvoliti drugim državama da se mešaju, kao što ni Nemačkoj ne bi palo na pamet da se meša u regulisanje odnosa između Engleske i Irske. Radi se o tome da se spreči produžavanje ili obnavljanje nepravde koja je činjena prema milionima Nemaca. Pri tom pokušaju regulisanja Nemačka će morati najozbiljnije da izjavi da ona neće dopustiti da se na ma koji način na regulisanje vrši uticaj sa strane. Nemoguće je da jedna strana sve vreme ističe slobodu naroda i demokratska prava kao elemente evropskog poretka, a da se upravo sprovodi obrnuto kada se radi o tome da se poboljša sudbina Nemaca u Austriji gde vlada, koja nije obrazovana legalnim putem kao nemačka vlada i koju podržava samo 15 odsto stanovnika, ugnjetava ostale Nemce. Takvo stanje ne može dugo trajati i ako se Engleska i dalje bude suprotstavljala nemačkim pokušajima da se tu izvrši pravedno i razumno regulisanje, onda će nastupiti trenutak kada će se morati ratovati.

Kad on, firer, nastoji, kao što je to činio u Berhtesgadenu, da mirnim putem sprovede olakšanje za ugnjetene Nemce, a Pariz i London ne samo što skeptički prate njegove napore, već svojim diplomatama nalažu da spreče sprovođenje tog mirnog pokušaja (britanski ambasador je tu primetio da Engleska to nije nikada činila), onda oni stvari mira čine vrlo lošu uslugu. Na kraju krajeva, da bi se došlo do zadovoljavajućeg rešenja. u Austriji se mora pitati sam narod, a u Čehoslovačkoj Nemcima se mora dati odgovarajuća autonomija kako u kulturnom, tako i u drugim pogledima. To je najosnovnija primena onog prava samoopredeljenja naroda koje je igralo tako veliku ulogu u 14 Vilsonovih tačaka. Sadašnje stanje u svakom slučaju ne može se dugo održati. Ono bi dovelo do eksplozije i da bi se to izbeglo, bili su sklopljeni sporazumi u Berhtesgadenu, pri čemu se može reći da se teškoće mogu smatrati otklonjenim ako austriska vlada ispuni svoja obećanja. Ko pak suprotno tome primenjuje silu protiv razuma i prava, taj izaziva silu na arenu borbe, o čemu je on (firer) govorio i u svom govoru u Rajhstagu.

Neodgovorno novinarstvo 

Kobnu ulogu igra samo štampa. Devet desetina svih nespokojstava izazvala je samo ona. Španska kriza i tobožnja okupacija Maroka od nemačkih trupa jesu primeri koji jasno ilustruju opasnost od neodgovornog novinarstva. Zato bi neposredni preduslov za sređivanje međunarodnih odnosa bila saradnja svih naroda u cilju da se učini kraj novinarskom gusarstvu.

Na pitanje engleskog ambasadora da li Nemačka zahteva plebiscit u Austriji, firer je odgovorio da je potrebno da se putem evolucije obezbede opravdani interesi austriskih Nemaca i da se učini kraj ugnjetavanju.

Britanski ambasador je istakao da sadašnja engleska vlada ima razvijen osećaj realnosti. Čemberlen je sam preuzeo rukovođenje narodom, umesto da bude na uzdi naroda. On je pokazao veliku hrabrost kada je ne obazirući se ni na šta, skinuo masku s takvih internacionalnih fraza kao što je kolektivna bezbednost i sl. U istoriji je ponekad najteže naći dva čoveka koji ne samo što bi hteli jedno te isto, nego koji bi pre svega nameravali da to ostvare u jedan te isti trenutak. Zato Engleska izjavljuje svoju spremnost da otkloni sve teškoće i pita Nemačku da li je ona sa svoje strane spremna da učini to isto.

Firer je ukazao na svoje predloge učinjene pre nekoliko godina. Kao odgovor na to bio je francusko-ruski pakt, koji je posle pristupanja Čehoslovačke postao za Nemačku naročito opasan, jer su time ugroženi industriski reoni koji se nalaze na granicama Rajha, u Rurskoj oblasti i u Saksoniji, i neprijatelj je uvek mogao da pogodi Nemačku u samo srce. Zato je s nemačke strane bilo nužno da sebe opravdano zaštiti od tog okruženja. Zbog toga ograničenje naoružanja u znatnom stepenu uslovljava Sovjetska Rusija. O tome šta tu treba očekivati nedavno je bilo jasno rečeno u govoru Vorošilova, u kome je dato do znanja da će sovjetske oružane snage, ne obazirući se ni na šta, upotrebljavati otrovne gasove. Protiv toga Nemačka mora biti naoružana. Taj problem je postao naročito komplikovan usled toga što se u vernost ugovorima takve varvarske formacije kao što je Sovjetski Savez može pouzdati otprilike isto tako kao u razumevanje matematičkih formula od strane divljaka. Zato sporazumi s tom zemljom, strogo uzevši, ne bi imali nikakvu vrednost. Nije trebalo puštati Sovjetsku Rusiju u Evropu. On, firer, je u svoje vreme u svojim predlozima imao u vidu objedinjavanje Evrope bez Rusije.

Na pitanje britanskog ambasadora da li je Nemačka spremna da pristupi zabrani vazdušnih bombardovanja, firer je odgovorio da je on već davno izneo svoje gledište po tom pitanju i sada može samo da doda da se Nemačka ne da više obmanuti praznim obećanjima kao što je to u svoje vreme bilo s 14 Vilsonovih tačaka. Kada bi čak Sovjetski Savez danas izjavio da on više ne namerava da baca bombe s otrovnim gasovima, takvoj se izjavi ne bi smelo verovati.

Na primedbu britanskog ambasadora da se u ovom trenutku radi isključivo o odnosima između Engleske i Nemačke, firer je izjavio da s nemačke strane Engleska ne treba da se plaši nikakvih smetnji. Nemačka se ne meša u stvari imperije. No ona je bila primorana da se uveri u to da Engleska odrečno reagira na sve pokušaje Nemačke da reši svoje teškoće. Pri pokušaju rešenja istočnog pitanja s engleske strane je takođe odjeknulo "ne", kao i pri traženju kolonija: Nemačkoj svuda stoji na putu engleska štampa i vodi protiv nje klevetničku kampanju.

Britanski ambasador je odgovorio da krivica za pojavu lažnih vesti u štampi ne leži samo na engleskoj strani, već i nemačka cenzura štampe prouzrokuje svojim radom mnogo lažnih vesti, a osim toga i u nemačkoj štampi, naročito u vreme njegova stupanja na dužnost, bili su u toku jaki napadi na Englesku.

Odgovarajući na to, firer je istakao da je u toku tri godine, od 1933 do 1936, u Nemačkoj na sve engleske napade odgovoreno potpunim ćutanjem. Ali dok se Nemačka nikada nije mešala u unutrašnje engleske stvari, kao u odnose s Irskom i sl., s engleske strane su se neprestano ponavljali pokušaji mešanja — od strane episkopa, nekih članova parlamenta i drugih krugova.

U vezi s tim britanski ambasador je poverljivo spomenuo da je danas lord Halifaks sazvao konferenciju štampe odgovornih novinskih izdavača i da je takođe razgovarao s pretsednikom Saveza novinskih izdavača i rukovodećim saradnicima engleskog radija, kojom prilikom je još jedanput podvukao odgovornost tih organa za mir. S obzirom na slobodu štampe u Engleskoj ništa se više ne može učiniti. Treba, međutim, napomenuti da je novi britanski ministar spoljnih poslova, koji je na osnovu svojih pregovora u Nemačkoj potpuno obavešten o nemačkom gledištu, tu kao i po drugim pitanjima u znatnom stepenu izvršio svoj uticaj putem ličnog kontakta, koji je za Englesku najpodesniji način. Kao primer za to da se i na nemačkoj strani nailazi na zablude u pogledu situacije u Engleskoj, britanski ambasador je naveo pogrešno mišljenje da iza slobodne antinemačke propagande stoji komitet Vansitarta. On može jamčiti časnom reči da taj komitet nema ničeg zajedničkog s tim lažnim saopštenjima. On uopšte nije oruđe propagande protiv ma kojih drugih zemalja, već treba pre da služi stvari pridobijanja simpatija prema Engleskoj i Britanskoj svetskoj imperiji.

Rajhsministar spoljnih poslova fon Ribentrop pozvao se u vezi s tim na 14-dnevnu klevetničku kampanju koju je sprovodila agencija Rajter. Nijedno odgovorno lice nije bilo otpušteno, pa čak ni opomenuto. Tako se iza svega toga, kao što se vidi, krije sistem.

Firer je primio k znanju ponovljeno uveravanje britanskog ambasadora (ovaj je izjavio da komitet još nije pristupio izvršavanju svojih osnovnih poslova) u pogledu komiteta Vansitarta i, sumirajući rezultate, izjavio da će za razređivanje atmosfere od odlučnog značaja biti bolje davanje direktiva štampi i prekidanje klevetničkih saopštenja, kao i prelaz k većoj objektivnosti.

Na firerovo pitanje o novom kolonijalnom režimu britanski ambasador je izjavio, pokazujući na kartu, da engleska vlada ima u vidu sistem s principima sličnim Berlinskom sporazumu od 1885 god. (kako izgleda, ima se u vidu sporazum o Kongu). U ranije pomenutoj oblasti Afrike bila bi izvršena ponovna podela kolonija. Pri toj podeli Nemačka bi takođe bila uzeta u obzir i imala bi u tom slučaju pod svojom vrhovnom vlašću kolonijalnu teritoriju. Sve države koje bi posedovale kolonije u toj oblasti Centralne Afrike morale bi, ipak, preuzeti na sebe izvesne obaveze u pogledu demilitarizacije, slobode trgovine i odnosa s domorocima.

Firer je odgovorio da Nemačku, prirodno, pre svega interesuje pitanje šta će biti s njenim bivšim kolonijama. Zašto se umesto stvaranja novog složenog sistema ne bi kolonijalno pitanje rešilo na najprostiji i najprirodniji način naime, vraćanjem bivših nemačkih kolonija. On, firer, mora ovde, istina, otvoreno priznati da ne smatra da je kolonijalno pitanje već sazrelo za rešavanje, jer su u Parizu i Londonu suviše daleko otišli u svojim prigovorima protiv vraćanja kolonija. Zato on i ne želi da insistira. Mirno se može pričekati 4, 6, 8 ili 10 godina. Možda će se za to vreme u Parizu i Londonu promeniti gledište i tamo će shvatiti da se najbolje rešenje sastoji u tome da se Nemačkoj vrati ono što je njena zakonita svojina, do koje je ona došla putem kupovine i ugovora. Zato je preduslov za učešće Nemačke u novom kolonijalnom režimu vraćanje njenih bivngih kolonija stečenih zakonitim putem i oduzetih ugovorom. Nemačka ne želi da rešavanjem kolonijalnog pitanja opterećuje druge zemlje koje u tome nisu učestvovale. Možda ni Belgija ni Portugalija ne bi uopšte bile saglasne i možda bi pomislile da Nemačka traži od njih nešto što joj ne pripada.

Britanski ambasador je, pokazujući na globus, još jedanput objasnio engleski kolonijalni plan, pri čemu je na firerovo pitanje ser Nevil Henderson izjavio da smatra da će u rešavanju pitanja uzeti učešća Portugalija i Belgija i, najzad, verovatno, Francuska i Italija.

Razgovor je zatim ponovo prešao na probleme Centralne Evrope, i na primedbu britanskog ambasadora da Čemberlen može samo tada nešto postići ako i Nemačka da svoj doprinos u toj oblasti, firer je odgovorio da po tom pitanju njegov doprinos treba videti u Berhtesgadenskom sporazumu s Austrijom, ali da mora najenergičnije izjaviti da će, ako se ikada u Austriji,ili Čehoslovačkoj, bude pucalo na Nemce, Nemačka imperija odmah stati u njihovu odbranu. On, firer. morao je u toku svoje političke delatnosti mnogo govoriti i zato u nekim krugovima, možda, smatraju da njegove reči ne treba primati suviše ozbiljno. Ali će to biti gruba greška ako se njegove izjave po pitanjima Cektralne Evrope prime kao gola retorika. Ako u Austriji ili Čehoslovačkoj nastanu eksplozije iznutra, onda Nemačka neće ostati neutralna, već će dejstvovati munjevito. Zato je pogrešno kad neke diplomate i neki krugovi bečke vlade govore da se nemaju čega plašiti i da nije potrebno da tačno ispunjavaju svoje obaveze.

Ovde je rajhsministar spoljnih poslova fon Ribentrop upozorio na dramatičan razgovor između engleskog poslanika u Beču i g. fon Papena, u toku kojega se poslanik vatreno žalio na pritisak koji tobože Nemačka vrši na Austriju. Sav se pritisak u Berhtesgadenu sastojao u tome da se Austriji skrene pažnja na neke opasnosti i da se predvide mogućnosti njihova uklanjanja. Kada je britanski poslanik u tako dramatičnoj formi uložio svoj protest g. fon Papenu, kako li je tek razgovarao s austriskim ministrom epoljnih poslova Šmitom.

Britanski ambasador je istakao da nije uopšte obazezno da te izjave poslanika pretstavljaju mišljenje entleske vlade i izjavio je da se često on sam, ser Nevil Henderson, izjašnjavao za anšlus.

Firer je na to odgovorio da su neke činjenice prosto neprihvatljive za veliku državu. Engleska izjavljuje da ne bi otrpela napad na Belgiju ili Holandiju. Na to on, firer, tako isto ubedljivo izjavljuje da će se, ako Nemce u Centralnoj Evropi budu i dalje ugnjetavali na isti način ili drugim metodima. Nemačka tada morati da umeša i umešaće se.

Britanski ambasador je ponovio nemačko gledište u pogledu Austrije i Čehoslovačke koje se sastoji u tome da bi daljim ugnjetavanjem Nemaca koji tamo žive došlo do eksplozije, a da, naprotiv, u slučaju davanja potpune ravnopravnosti ne treba očekivati nikakav konflikt.

Po pitanju ograničenja ratnog vazdušnog naoružanja firer je primetio da se tu, naravno, ne može sprovoditi razoružanje u određenim oblastima zemljine kugle, jer su vazdušne snage izvanredno pokretljive. Ratne vazdušne snage Dalekog Istoka mogu se, na primer, lako iskoristiti u Evropi. Zato se tu ne može polaziti od bilo kakvih teritorijalnih ograničenja. On, firer je u svoje vreme podneo predloge, polazeći od toga da je Ženevskom konvencijom bio zabranjen rat protiv neboračkog stanovništva. Na žalost, njegovi predlozi nisu bili prihvaćeni. Britanski ambasador je odgovorio da engleska vlada, iako ranije, istipa, nije htela ni da čuje o zabrani vazdušnih bombarlozanja, sada stoji na drugom gledištu, i u zaključku je dodao da je sadašnji trenutak zbog mnogih razloga povoljan za pregovore o naoružanju. Nemačka je jaka, ali i Engleska je ponovo postala jaka. Nemačka je Englesku trgla iz dremeža, tako da ni jedan od partnera koji vode pregovore ne može da pretpostavi da ti pregovori dolaze kao rezultat straha ili slabosti. On, ambasador, zastupa isto mišljenje kao i general-feldmaršal Gering da samo pregovori među jakima imaju izgleda na uspeh. S druge strane, na naoružanje bi se trošilo mnogo novca, tako da i u tom pogledu postoji zainteresovanost za njegovo ograničenje.

Firer je odgovorio da Rusija uslovljava naoružanje Nemačke. Za Nemačku je zaštita njenih pozicija u Centralnoj Evropi pitanje od životne važnosti i ona se mora naoružavati za slučaj napada od Sovjetske Rusije, koju, naravno, nikada ne mogu zadržati ni granične države, ni Poljska. Vodeći razgovore o naoružanju, Englezi bi zato morali pre svega početi s Rusijom. Na ponovljeno pitanje britanskog ambasadora o nemačkom stavu prema engleskom predlogu o kolonijalnom pitanju firer je, uzimajući u obzir važnost tog pitanja, obećao da će dati pismeni odgovor.

Na pitanje rajhsministra spoljnih poslova fon Ribentropa da li engleska vlada može da predvidi vraćanje svih bivših kolonija, uključujući i one koje sada poseduju britanski dominioni, britanski ambasador je odgovorio da on može da govori samo u ime Velike Britanije i da se njegove izjave ne odnose na dominione.

(U sledećem nastavku: Izveštaj Čehoslovaničkog poslanika u Parizu)