Kakvi su, zaista, bili odnosi između Rusije i Srbije, iz stručnog ugla i dokumenata, od sredine 17. veka do kraja dinastije Romanov i dolaska boljševika na vlast?(4)

„Hvala ti, hvala srpska nemajko!“

Ruski car Nikolaj je takođe obavešten o zaključcima zajedničke sednice, kao i da će Srpska vojska biti primorana da obustavi odbranu i da se povlači. Car je odbio pomoć u oružju, navodeći da je Odesa bombardovana od neprijatelja te da je oružje povučeno dalje od ove luke. Umesto toga poslao je srpskom narodu 26.000 pari civilne odeće, a za vojsku samo dva topa i 13.000 granata.

Upravo zbog takve situacije prestolonaslednik Aleksandar uputio je 16. decembra 1915. novu poruku Nikolaju II tražeći opet hitnu pomoć:

„Sa nadom i uverenjem da će se moja vojska na Jadranskom primorju snabdeti i reorganizovati na miru uz obećanu pomoć saveznika. Ja sam je preveo preko albanskih i crnogorskih planina. Ne našavši ništa od obećanog što joj je potrebno za izdržavanje i reorganizovanje, ona danas stoji pred najžalosnijim završetkom. U tom najtežem trenutku Ja se obraćam Vašem Imperatorskom Veličanstvu, u koje sam uvek polagao svoje poslednje nade s molbom za Vašu intervenciju da bi je spasao od sigurne propasti i da bije mogao u miru pripremiti za nove napore koji predstoje njoj i savezničkoj vojsci. Da bi to moglo biti, potrebno je da savezničke flote prevezu što pre moju Severnu vojsku iz Svetog Jovana Medovskog u kakvo bezbedno mesto, nedaleko od granica Srbije (najbolje u okolinu Slouna). Gladna i iznemogla vojska, nezaštićena od neprijatelja ne može suvim stići iz Skadra do Valone, kuda savezničke komande misle da je upute.

Ja se nadam da će ovaj moj apel naći odziva kod Vašeg Imperatorskog Veličanstva, koje se uvek očinski staralo za srpski narod i da će intervenisati kod Saveznika da spasu Srpsku vojsku od katastrofe koju nije zaslužila, a koja joj inače predstoji!“

Sazonov se, na osnovu intervencije ruskog cara založio kod saveznika kako bi srpsku vojsku prebacili na Krf.

Ali na jedno pitanje saveznika, ko će sve to platiti, Nikolaj II je kratko odgovorio: „Sve što srpska vojska bude potrošila, Ja ću platiti!“

Istorijske činjenice, međutim, bile su drugačije. Car Nikolaj II je umesto brodova i novca poslao general-majora Tatiščeva iz svoje svite, da kralju Petru I, prestolonasledniku Aleksandru i kraljevom najstarijem sinu, princu Đorđu, nesuđenom prosiocu careve najstarije ćerke, velike knjeginje Olge, uruči ruske oredene. Ruski general je ove ordene doneo 30. decembra 1915. Kralj Petar je odlikovan ordenom Velikomučenika svetog Andreja Prvozvanog sa mačevima, koji je do tada imao samo ruski car Aleksandar I u doba kada je vodio ratove protiv Napoleona, a orden je uspostavljen ukazom cara Petra I Velikog i nosilac tog oredena automatski je dobio sve ostale ruske ordene.

Bila je to odista slaba uteha za nadu koju je očekivala srpska vojska od velikog ruskog cara, s obzirom na to da su Francuzi i Englezi tek 29. decembra 1915. doneli odluku o konačnoj evakuaciji Srpske vojske na Krf. Dotle su srpski vojnici masovno umirali bez hrane i lekova

Vojni izaslanici u Parizu, pukovnik Jovanović i kapetan Hristić u Rimu zatražili su od Vrhovne komande podrobnije podatke o stanju srpske vojske koja je u Skadru. U Brindiziju se nalazila velika količina brašna, ali su zbog pojave sumarena Italijani privremeno odustali da štite brodove preko mora, a osim toga zahtevali su da srpska vojska brašno iz Drača preveze do Skadra, što ona nije nikako mogla.

Iako je naš ministar insistirao da Italijani obezbede zaštitu od austrijskih napada iz vazduha - što je izjavio  načelnik štaba italijanske Marine - obećana jedna baterija topova nije ni upućena u Drač. U stvari, Marina je odustala i od prevoženja, te je predložila da se svi transporti upute južnije, u Valonu.

Jedina intervencija ruskog cara Nikolaja II bio je oštar protest saveznicima povodom zabrane Italijana da srpska vojska pređe reku Škumbu i uđe u Valonu.

Italijani su, očigledno, strahovali da ne dođe do sukoba sa srpskom vojskom, mada je Nikolaj II ubeđivao Sidneja Soninu, italijanskog ministra inostranih poslova, da i Srbija i Italija, kao savezničke zemlje, ratuju protiv istih neprijatelja.

Ruski car je odmah uputio telegram engleskom kralju Džordžu V i Poenkareu, francuskom predsedniku, da će ukoliko ne pomogne Srpskoj vojsci, Rusija odmah raskinuti savez u Atlanti.

Dvadeset osmog decembra 1915. ruski car Nikolaj II Romanov, pobuđen žalosnom sudbinom srpskog naroda i njegove vojske, poslao je sledeću depešu prestolonasledniku Aleksandru, vrhovnom komandantu Srpske vojske:

„Sa osećajem bola, Ja sam pratio od skora odstupanje hrabre srpske vojske u Albaniju i Crnu Goru. Izjavljujem, s toga, Vašem Kraljevskom Visočanstvu moje divljenje iskreno, pred veštinom sa kojom je ona pod Vašim  rukovodstvom odolevala svim teškoćama puteva, odbijajući napade svuda brojno nadmoćnijeg neprijatelja.

Saglasno Mojim naredbama, Ministar spoljnih poslova više puta je pozivao saveznike da preduzmu mere za osiguranje morskog puta u Jadranskom moru.

Zahtevi ovi biće obnovljeni, i Ja se nadam da će slavnoj vojci Vašeg Visočanstva biti data mogućnost da napusti Albaniju i San Đovani di Medua. Ja verujem čvrsto da će se ona ubrzo oporaviti od preživljenih teškoća i ponovo učestvovati u borbi sa opštim neprijateljem.

Pobeda nad njima, a vaskrs Velike Srbije biće Vama, bratskom Srpskom Narodu, uteha za sve što ste preživeli!“

Ovakva uteha ruskog cara samo je razjarila žuč i pokolebala nade srpskih vojnika u pomoć koju su mogli da dobiju pravovremeno od pravoslavne Rusije, još pre nego što je Bugarska napala Srbiju.

U izveštaju Vrhovne komande iznosi se da o daljim operacijama vojske ne može biti ni reči jer „napuštanje naše teritorije u potpunosti je umanjilo duh naše vojske i uvećalo broj vojnika koji se predao neprijatelju...Sad uveliko vlada glad i ako se uslovi ishrane ne poboljšaju, neminovno je rastrojstvo naše vojske!“

Sazonov se, na osnovu intervencije ruskog cara založio kod saveznika kako bi srpsku vojsku prebacili na Krf.

Ali na jedno pitanje saveznika, ko će sve to platiti, Nikolaj II je kratko odgovorio:

„Sve što srpska vojska bude potrošila, Ja ću platiti!“

Srpska dobrovoljačka divizija ušla je u sastav Ruskog streljačkog koršusa i u dvomesečnim borbama, počev od 22. avgusta 1916. sa nemačko-bugarskim snagama, praktično bila prepolovljena: od blizu 15.000 vojnika oko 9.000 je ubijeno, ranjeno ili nestalo. U Petrogradu, u Dumi, hvaljeno je junaštvo srpskih dobrovoljaca, ali ruske novine nisu pisale o zverstvima bugarskih vojnika nad ranjenim i zarobljenim; mnogi ranjeni Srbi sami su se ubijali kako ne bi dospeli u bugarske ruke. Zbog apsolutno velikih gubitaka car Nikolaj II, na pritisak Srpske vlade, doneo je odluku da se prepolovljena I srpska dobrovoljačka divizija povuče sa ratišta, uz carevu pohvalnu naredbu

Istorijske činjenice, međutim, bile su drugačije. Car Nikolaj II je umesto brodova i novca poslao general-majora Tatiščeva iz svoje svite, da kralju Petru I, prestolonasledniku Aleksandru i kraljevom najstarijem sinu, princu Đorđu, nesuđenom prosiocu careve najstarije ćerke, velike knjeginje Olge, uruči ruske oredene. Ruski general je ove ordene doneo 30. decembra 1915. Kralj Petar je odlikovan ordenom Velikomučenika svetog Andreja Prvozvanog sa mačevima, koji je do tada imao samo ruski car Aleksandar I u doba kada je vodio ratove protiv Napoleona, a orden je uspostavljen ukazom cara Petra I Velikog i nosilac tog oredena automatski je dobio sve ostale ruske ordene.

Bila je to odista slaba uteha za nadu koju je očekivala srpska vojska od velikog ruskog cara, s obzirom na to da su Francuzi i Englezi tek 29. decembra 1915. doneli odluku o konačnoj evakuaciji Srpske vojske na Krf. Dotle su srpski vojnici masovno umirali bez hrane i lekova.

U Ratnom dnevniku srpskom Vrhovne komande zabeleženo je da je kralj Petar primajući ovaj ruski orden, rekao:

„Ova odlikovanja su mi veoma dragocena. U njima vidim ruskog cara prema mom narodu i prema Srpskoj vojsci!“

Na kraju 1915. godine, 31. decembra, pre ukrcavanja i prevoženja preko mora, na Krf, u severnu Afriku, u Bizertu i na Korziku, Srpska vojska imala je svega 126.517 oficira i vojnika, što je bila samo jedna četvrtina od snage koja je brojala pre otpočinjanja rata 1914. godine.

Početkom 1916. Nikola Pašić je razvijajući inicijativu srpske vlade putovao u Pariz, zatim u London, u kome je boravio desetak dana zajedno sa regentom Aleksandrom. Neposredno po povratku na Krf Pašić je na poziv ruskog cara 18. marta otputovao u Petrograd, kojom prilikom se na audijenciji - očekujući i dalju pomoć od Rusije - diplomatski zahvalio na pomoći:

„Svaki će srpski vojnik doveka pamtiti šta duguje Rusiji, jer se na muci poznaju junaci!“

Ipak, Pašić je pitao cara Nikolaja šta će sve Srpska vojska da dobije od Rusije kada se rat završi.

Pokrenuta su i druga pitanja, kao i oluke Londonskog ugovora između saveznika i Italije, zatim se Pašić požalio na odluku kralja Nikole, koji je serdaru Janku Vukotiću zabranio da zajedno sa Srpskom vojskom i Crnogorska ode na Krf:

Srpska vojska na Krfu

„Sa Srpskom vojskom izbeglo je samo 10 crnogorskih oficira i 13 vojnika, sve ostalo su bili dobrovoljci, Bokelji i Bosanci!“

Pašić je ostao u Rusiji do 15. maja 1916. a zatim na predlog ruskog cara otputovao u Odesu da obiđe I srpsku dobrovoljačku diviziju, u koju je sa Krfa došao srpski komandni kadar, na čelu sa generalom Mihailom Živkovićem, ranijim komandantom Trupa odbrane Beograda.

Par dana iza Pašićevog boravka u Odesi, i ruski car Nikolaj II obišao je srpske dobrovoljce, koji su i dalje masovno pristizali iz ruskih zarobljeničkih logora, tako da je car odobrio i formiranje II srpske dobrovoljačke divizije.

Miroslav Spalajković, srpski izaslanik u Petrogradu, predložio je caru da se Srpski dobrovoljački korpus prebaci iz Odese u Turn Severin i da, čim se u krajini digne ustanak, dobrovoljci izvrše desant i preko Dunava se prebace u Srbiju. Ruski car je dozvolio, ali je bio protiv Nikola Pašić, koji je računao da se srpski dobrovoljci dovedu na Solunski front.

Ruski car je izvršio smotru I srpske dobrovoljačke divizije 23. maja 1916. Smotru je ovako opisao Vojin Maksimović, načelnik štaba divizije:

„Dolazak Carev u Odesu bio je propraćen izvesnom zebnjom nekih ruskih viših oficira iz štaba Odeskog vojnog okruga... Po divnom i sunčanom vremenu, od 10.30 na polju Hodniki, blizu Odese, Njegovo Visočanstvo car Nikolaj II u pratnji svoje porodice i velike carske svite, održao je pregled trupama Odeskog garnizona u kome su činili glavnu masu. Njegov su poglaviti interes privlačila prva tri pešadijska puka Prve srpske dobrovoljačke divizije. Jašući na krvnom alatu, car je obilazio frontove 1., 2. i 3. pešadijskog puka pozdravljajući ih sa: „Pomozi Bog, junaci!“ i gledajući svojim blagim, plavim očima lica naših dobrovoljaca, kao da je hteo da se unese u njihovu dušu, da ispita onu njezinu veliku silu i da joj zadahne utehu za pretrpljeno i nadu za ono čime je dobrovoljačka duša čeznula, za slobodom i veličinom njihove narodne otadžbine. Praćen neprekidnim uraganskim poklicima „Živeo!“ Car je odjahao na mesto sa koga je mogao da posmatra defile srpskih trupa.

Pod komandom đenerala pešadije Lajminga, krenula se masa pet pešadijskih pukova, najpre dva ruska puka, jedan za drugim u smaknutim porecima u dve linje bataljona, pa za njima Prva srpska dobrovoljačka divizija, u istim pukovskim porecima. Nailazili su goroostasni dobrovoljci - Bosanci, Hercegovci, Ličani, Bačbani, Banaćani, Sremci, Slavonci i Baranjci. Njihovo držanje, ravnanje i korak - to je bilo nešto što se samo u mirno doba može gledati po velikim garnizonima. Na izjave zadovoljstva Cara:“Očen harašo!“, prolamao se srpski vojnički zavet: „Staraćemo se!“

Na kraju 1915. godine, 31. decembra, pre ukrcavanja i prevoženja preko mora, na Krf, u severnu Afriku, u Bizertu i na Korziku, Srpska vojska imala je svega 126.517 oficira i vojnika, što je bila samo jedna četvrtina od snage koja je brojala pre otpočinjanja rata 1914. godine

Po završenom paradnom maršu divizija se postrojila u karu pukovskih smaknutih poredaka, sa jednom otvorenom stranom prema carskoj sviti. Car, sam, bez ikakve pratnje, na alatu, ulazi u karu dobrovoljaca, stade u sredinu, odakle je izgovorio ove reči:

„Srećan sam što u vama vidim onaj deo hrabre Srpske vojske, čijoj se hrabrosti divi ceo svet. Biću još srećniji da po svršetku rata vidim Srbiju veliku i snažnu!“

Dugotrajno, gromovito naše srpsko: „Živeo!“, prolamalo je majski sunčani vazduh, dok se car, očigledno jako raspoložen, vraćao u krug svoje carske porodice i velike svite!“

Premda je oficirski i vojnički sastav I srpske dobrovoljačke divizije očekivao da će biti prebačen na Solunski front i u sastav Srpske vojske, car Nikolaj II naredio je da se divizija uputi na fornt u Dobrudži, budući da je Rumunija 14. avgusta 1916. objavila rat Austro-Ugarskoj. Divizija je brodovima Srpskog parobrodskog društva, koje je još 15. oktobra 1915. prinuđeno da uđe u sastav ruske Dunavske flotile, prebačena iz Odese do rumunske luke Čarnavode.

Srpska dobrovoljačka divizija ušla je u sastav Ruskog streljačkog korpusa i u dvomesečnim borbama, počev od 22. avgusta 1916. sa nemačko-bugarskim snagama, praktično bila prepolovljena: od blizu 15.000 vojnika oko 9.000 je ubijeno, ranjeno ili nestalo.

U Petrogradu, u Dumi, hvaljeno je junaštvo srpskih dobrovoljaca, ali ruske novine nisu pisale o zverstvima bugarskih vojnika nad ranjenim i zarobljenim; mnogi ranjeni Srbi sami su se ubijali kako ne bi dospeli u bugarske ruke.

Zbog apsolutno velikih gubitaka car Nikolaj II, na pritisak Srpske vlade, doneo je odluku da se prepolovljena I srpska dobrovoljačka divizija povuče sa ratišta, uz carevu pohvalnu naredbu.