Rusija Srbiji majka, ili maćeha?
Priredio: Vladan Dinić
Odnosi Rusije i Srbije već vekovima isprepletani su do te
mere da naša sudbina, i ovog časa tako izgleda, opet zavisi od – Rusa.
Koliko je Rusija Srbiji bila majka, a koliko maćeha?
„Svedok“, shodno svojoj uređivačkoj politici koja se ne bavi
navijanjem ili slepim podržavanjem jedne ili druge strane, već se trudi da čitaocima
ponudi odgovor kroz kritički sagledana istorijska dokumenta u nekoliko nastavaka,
pokušaće da pruža odgovor na jedno od mogućih istina na pitanje: da li je
Rusija Srbiji majka, ili maćeha?!
* * * * * * * * * *
U noći između 16. i 17. jula 1918. godine u Jekaterinburgu,
po naređenju boljševičke vlasti, ubijeni su ruski car Nikolaj II Romanov i
njegova porodica.
Sve do 1991. godine, kada su otkriveni posmrtni ostaci, ovaj
zločin bio je tabu tema...
U januaru 1992. u Moskvi i Petrogradu otvoreni su tajni
arhivi koji bacaju drugačije svetlo na događaje koji su se odigrali 1917, u
vreme kada su izvedene dve revolucije - februarska i oktobarska.
Kakav je bio ruski car? - pitanje je koje su sebi
postavljali mnogi biografi pišući o Nikolaju II Romanovom, imperatoru nekada
velike Rusije, čije je vreme označilo prelaznu epohu moćne države kojom je
vladao, iz jednog političkog sistema u drugi.
HRONOLOŠKI PREGLED VLADAVINE RUSKIH CAREVA I CARICA OD 1613 - 1917. GODINE
1613 - 1645: boljar Mihail Fedorovič Romanov;
1645 - 1676: Aleksandar Ivanovič
1676 - 1682: Fjodor Aleksijevič
1682 - 1725: Petar I Veliki
1730 - 1740: Ana Ivanovna
1741 - 1761: Jelisaveta Petrovna
1761 - 1796: Katarina II Velika
1796 - 1801: Pavle Prvi
1801 - 1825: Aleksandar I ROMANOV
1825 - 1855: Nikolaj I ROMANOV
1855 - 1881: Aleksandar II ROMANOV
1881 - 1894: Aleksandar III ROMANOV
1894 - 1917: Nikolaj II ROMANOV
Tim pre što su odnosi Rusije i Srbije već vekovima isprepletani do te mere, da naša sudbina, bar ovog časa tako izgleda, opet zavisi od - Rusije.
Na to pitanje, kao i na mnoga druga, pokušao je u svojm,
verujemo, istorijskom bestseleru, „Poslednji ruski car“, da odgovori pisac dr
Predrag Pejčić, pukovnik avijacije u penziji (72), rođen 1936. u Prokuplju,
koji se novinarstvom i publicistikom bavi od davne 1954. godine.
Ova knjiga, praktično iz dva dela (drugi: Dinastija Romanov
i Srbi), u izdanju jedne od najuglednijih izdavačkih kuća u Srbiji -
"PAIDEIA", čije delove uz saglasnost generalnog direktora Petra Živadinovića
objavljujemo u nekoliko nastavaka, predstavljaće izazov i za čitaoce, ali i
istoričare na ovim prostorima.
Ovo je, čini se, naučno popularna monografija koja nas vodi
kroz lavirint kontroverznih i zanimljivih priča o poslednjem vladaru Rusije iz
dinastije Romanov.
Objašnjavajući lik i delo Nikolaja Romanova, ugledni autor
dr Predrag Pejčić ukazuje i na sličnost Nikolaja II i Milana Obrenovića, kralja
Srbije...
Drugi deo knjige "Dinastija Romanov i Srbi" više
je "dokumentarac" priređen na osnovu brojnih dokumenata i mnogih
izvora, domaćih i stranih, pokazuje dugogodišnje uske i bliske veze dinastije
Romanov i srpskog naroda...
Od Prvog srpskog ustanka do likvidacije i gašenja dinastije
Romanov...
Delove ozbiljne studije pisane na, naoko "lak način",
objavljujemo uz skraćenja, uz redakcijsku opremu, ali bez ikakvih drugih
"doterivanja", jer kad se sve to pročita i izuči, a dokumenta koje je
pisac dr Pejčić pretočio u čitljivo štivo, to i traže, ostaje pomalo opor ukus da
nam pomoć bratske Rusije nije baš stizala uvek kako je Srbija očekivala, ili
prevedeno na jezik današnjice - ništa nije slučajno, osim ako se interesi
velike Rusije ne poklope sa trenutnim događanjima na prostoru Srbije...
x x x
Vrhovni sud Rusije odbio je da rehabilituje poslednjeg
ruskog cara i članove njegove porodice, čime je potvrđena odluka ruskog tužilaštva
od 26. septembra 2007. godine.
Inicijatori rehabilitacije smatraju da je presuda Vrhovnog
suda Rusije nelegalna, obzirom na to da nisu uzete u obzir činjenice da je
carska porodica bila u pritvoru od hapšenja do streljanja.
U obrazloženju ove odluke stoji da ne postoji presuda boljševičkih
vlasti kojom se careva porodica osuđuje na smrt.
Ruska agencija "Novosti" je 17. jula 2008. godine
razrešila dilemu o careviću Alekseju i knjeginji Mariji Romanov, čiji posmrtni
ostaci nisu bili sahranjeni zajedno sa ostalima iz carske porodice 17. jula
1998.
Uralski naučnici su izdvojili DNK iz krvi otkrivenoj na košulji
poslednjeg ruskog cara Nikolaja II Romanova, što je potvrdio predsednik
Jekaterinskog oblasnog biroa sudske medicine Vladimir Gromov.
Gromov je, kako ruske "Novosti" prenose rekao:
"Naučnici su identifikovali DNK. Uspelo im je da
izdvoje genetski profil Nikolaja Drugog! DNK je upoređen sa posmrtnim ostacima
dece Nikolaja Drugog otkrivenih prošle godine na Starom Kopjakovskom, na drumu
kraj Jekaterinburga".
Rezultati završne genetske ekspertize, s obzirom da su
identifikovani s krvi na košulji cara Nikolaja II Romanova, koja se čuva u
Ermitražu, pokazali su da posmrtni ostaci pripadaju deci ruskog cara i carice,
knjeginji Mariji i careviću Alekseju.
* Prezidijum Vrhovnog suda Ruske Federacije je 1.
oktobra 2008. godine. rehabilitovao carsku porodicu Romanov, čiji su članovi
proglašeni za žrtve političke represije boljševika.
Prve veze Srba i dinastije Romanov
 |
| Petar Veliki |
 |
| Petar I Karađorđević |
Srbi su vrlo davno uspostavili duhovne, a isto tako vojno
-političke veze sa carevima dinastije Romanov, nekad sa više, a mnogo češće sa
manje uspeha...
Prve veze dinastije Romanov sa Srbima datiraju iz doba
vladavine cara Alekseja Fjodoroviča Romanova, kome su 20. maja 1668. mitroploit
Sava II i njegov 23-godišnji brat Đorđe, kasnije grof Branković, izložili plan
rata za oslobađanje Srba, Bugara i Vlaha, koji bi Rusija vodila protiv Turske.
Car Aleksej, koji je simpatisao Srbe, ovaj plan je više puta
izlagao na sednicama Boljarske dume, koja međutim nije bila za rat.
I pokušaj srpskog patrijarha Arsenija III Čarnojevića u
pismu caru Petru I Velikom 23. septembra 1688. nije urodio plodom.
Odgovor je dobijen 28. decembra u kome Srbima ruski car
Velike Rusije poručuje "da budu odlučni u svojoj nameri, da ne biraju
drugog vladara, da se nikome ne potčinjavaju i drugima daju garantna pisma,
nego da bez kolebanja ustraju u svojim namerama za jedinstvo hrišćanske
pravoslavne vere!"
Drugo pismo patrijarha Arsenija Čarnojevića caru Petru
Velikom poslato je 9.oktobra 1689. U pismu se navodi strašni pokolj koji su nad
Srbima učinili Turci.
Kada je Petar Veliki boravio u Beču, Srbi su mu ukazali i na
verski pritisak koji u Ugarskoj Monarhiji vrše katoličke vlasti. Car Leopold
je, istina, Srbima darovao izvesne olakšice na račun predane službe u njegovoj
vojsci.
Prve veze dinastije Romanov sa Srbima datiraju iz doba vladavine cara Alekseja Fjodoroviča Romanova, kome su 20. maja 1668. mitroploit Sava II i njegov 23-godišnji brat Đorđe, kasnije grof Branković, izložili plan rata za oslobađanje Srba, Bugara i Vlaha, koji bi Rusija vodila protiv Turske
Treće pismo patrijarha Čarnojevića ruskom caru poslato je šest
godina kasnije, 29. oktobra 1705. i u njemu se ruski car poziva da bude vođa
srpskog naroda, koji zbog učestvovanja u takozvanoj Rakocijevoj buni trpi mnogo
veća nasilja.
S ruskim carem Petrom Velikim i mnogi Srbi su održavali lične
kontakte. Pojedinci su govorili o obnovi srpske srednjovekovne države uz pomoć
Rusije. Petru Velikom došla je i delegacija srpskih oficira u vojsci habzburškog
kralja, s pukovnikom Jovanom Tekelijom na čelu, nudeći "svom pravoslavnom
caru" svoju pomoć.
Kada je pokušao da svoju državu proširi i učvrsti od Baltika
do Crnog Mora, na čijim južnim obalama su se nalazili Turci, Petar Veliki je
pozvao Srbe, odnosno hrišćanske narode da mu pomognu. Inicijativa je zastala u
samom početku s obzirom da je ruska vojska, nastojeći da prodre preko
Moldavije, doživela veliki poraz na reci Prutu od brojčano jače turske vojske.
Za ime Petra Velikog vezano je uvođenje ruskoslovenskog jezika u srpske crkve i u srpske škole u Vojvodini, odnosno u Habzburškoj monarhiji.
Posle ovog poraza veze sa Rusijom nisu prestajale, naprotiv,
došlo je i do prve seobe Srba u Basarabiju, a iz Rusije šalje se pomoć Crnoj
Gori, naročito posle susreta ruskog cara i vladike Danila, u čijem je vremenu
izvršen pokolj crnogorskih poturica. Ipak, poraz na Prutu doneo je nove nevolje
Srbima, jer je u leto 1714. veliki deo srpskog naroda iz Crne Gore prebegao na
mletačku teritoriju, a vladika Danilo u Rusiju.
Deo Srba pod pritiskom terora Marije Terezije ponovo je
krenuo u seobu u Rusiju, u kojoj je na desnoj obali Dnjepra, sa sedištem u tvrđavi
Sv. Jelisavete formirao Novu Srbiju, a na levoj obali Dona, između Mahmuta i
Luganska, i Slavjanoserbiju.
Srpski pukovi odmah su se stavili na raspolaganje ruskoj
vojsci, tako da su s velikom hrabrošću učestvovali u ratovima koje je Rusija
vodila protiv Pruske, zatim u dva rata protiv Turske, kao i protiv Poljaka u
Zaporoškoj Seči.
Raćuna se da je tokom XVIII veka u Rusiji bilo oko 100.000
Srba.
Ruska carica Katarina II takođe je u svojim osvajačkim ratovima uvek računala na pomoć Srba, odnosno balkanskih hrišćanskih naroda. Ipak, po Rusiju uspešno okončan rat s Turcima Kučuk Kajnardžijskim mirom 10. jula 1774. predstavlja i vojničke i diplomatske pobede, a s tim i očekivano poboljšanje uslova života balkansih hrišćanskih naroda. U doba carice Katarine dolazi na osnovu sporazuma sa austrijskim carem maje 1781. do uspostavljanja interesnih sfera: Srbija i Bosna došle su pod austrijsku interesnu sferu, a Bugarska sa Carigradom i Bosforskim moreuzom pod rusku.
Miloš Crnjanski iznosi podatke o Srbima, a posebno o Zoriću,
generalu Katarine Velike:
U doba ruskih careca Jelisavete i Katarine mnogi Srbi
postali su đenerali i vojskovođe u Rusiji, a ima jedan kod nas još nepoznat: Đenerali
Miloradova Miloradovič, Tekelija, Čorba, Narandžič i drugi, bivši graničari,
postali su slavni po svojim delima od Baltijskog mora do Kavkaza, bili
komandanti pukova i gospodarili na stepama. Ali, mnogi plećati Srbi činili su
značajne ljubavne usluge na ruskom dvoru i u višem društvu moskovskom, "čuvena
je ljubavna veza đenerala Zorića s caricom Katarinov II, koja je trajala
godinama i koju je blagosiljao i sam umorni Potemkin..." - kako je pisao
Miloš Crnjanski.
xxxxx
Po dolasku na ruski presto
1894. Nikolaj II Romanov se putem svojih diplomata obaveštavao o stanju na
Balkanskom poluostrvu, pa prema tome i o Srbiji, trudeći se da u spoljnoj
politici zadrži svoj takozvani zaštitnički stav prema ideji slovenstva i
pravoslavnog hrišćanstva.
Tri godine kasnije, 1897., carska Rusija i Habzburška
Monarhija (Austro - Ugarskom nagodbom 1867. prestala je da postoji Habzburška
Monarhija i stvorena je država pod novim nazivom Austro - Ugarska - primedba,
redakcija "Svedok") složile su se da male države na Balkanu budu
samostalne i da ih treba pomagati.
Ruski poslanik u Beogradu Lamsdorf je uveravao srpsku vladu
i Nikolu Pašića da će Rusija u protivnom odmah delovati, ukoliko Habzburška
Monarhija bilo šta preduzme na Balkanu.
U sledećim godinama dva događaja privukla su pažnju ruskog
cara i njegovu diplomatiju.
 |
| Srpskoj vojsci bili potrebni ruski topovi |
Nikolaj II nije sa simpatijama gledao burne događaje u
Srbiji, pa dok je letovao na Krimu odbio je da 1902. u audijenciju primi
srpskog kralja Aleksandra I Obrenovića.
Nema sumnje da je ruski car bio obavešten o pripremanju
zavere srpskih oficira okupljenih oko Dragutina Dimitrijevića - Apisa, koji su
takozvanim Majskim prevratom 1903., posle ubistva kraljevskog para Obrenovića
na srpski presto doveli Petra Karađorđevića.
Još dok je zavera trajala i krug srpskih oficira ubrzao konačni
obračun, ruska vlada vodila se mišlju da za vladarski tron u Srbiji kandiduje
nekog ruskog velikog kneza iz dinastije Romanov.
S obzirom na to da je Srbija prihvatila novog kralja,
Nikolaj II je izjavio da Rusija ne nalazi nikakve prepreke za izbor Petra I
Karađorđevića za novog vladara Kraljevine Srbije. Čak je 16. juna 1903.
uzvratio telegramom, "Njegoovm Veličanstvu kralju Petru I", ali uz
mnoge savete.
U službenom saopštenju ruske vlade nalaže se kralju Petru da
prvo obavi sve hrišćanske dužnosti povodom smrti prethodnog kralja Srbije, da
zatim sredi unutrašnje stanje u Srbiji i da ne bi izbila kriza - koja bi mogla
da se proširi i na ostale srpske dvorove - da iz svoje blizine odmah odstrani
zaverenike.
S obzirom na pritisak velikih sila, radi očuvanja vlastitih
pozicija, Nikolaj II bio je prinuđen da u ime dnevne politike ubrzo zaboravi na
"ideju slovenstva i pravoslavlja" u koju se, kao i njegovi preci, često
zaklinjao i isticao je.
U doba ruskih careca Jelisavete i Katarine mnogi Srbi postali su đenerali i vojskovođe u Rusiji, a ima jedan kod nas još nepoznat: Đenerali Miloradovič, Tekelija, Čorba, Narandžič i drugi, bivši graničari, postali su slavni po svojim delima od Baltijskog mora do Kavkaza, bili komandanti pukova i gospodarili na stepama. Ali, mnogi plećati Srbi činili su značajne ljubavne usluge na ruskom dvoru i u višem društvu moskovskom, "čuvena je ljubavna veza đenerala Zorića s caricom Katarinov II, koja je trajala godinama i koju je blagosiljao i sam umorni Potemkin..." - kako je pisao Miloš Crnjanski.
 |
| Jelisaveta |
 |
| Katarina II |
U januaru 1904. evropska štampa je pisala da će se carska
Rusija saglasiti sa težnjama Habzburške Monarhije da sebi anektira Bosnu i
Hercegovinu.
Tokom sledeće godine Beč je završio dokumenta za ovaj potez
i izvršio određene vojne pripreme dok su u isto vreme austrijske vlasti
prikupljale potpise od građana Bosne i Hercegovine za "peticiju i navodno
izraženje želje stanovništva za aneksiju".
Kada je turski sultan odbio želju Srbije da gradi tzv.
Jadransku prugu od Negotina, preko Niša i Kosova do Drača, a Austrougarska već
postavljala šine od Uvca do Kosovske Mitrovice, u redovima ruske inteligencije
došlo je do snažnog protesta protiv cara Nikolaja II. Jer ovim pravcem, preko
Skoplja do Soluna, stvorene su vojne pretpostavke za prodiranje Nemačkog
carstva, tzv. Drugog Rajha na Istok (Drang nach Osten), što se nije uklapalo u
ruske težnje za osvajanje Bosfora i Dardanela, odnosno izlazak iz Crnog u
Sredozemno more, i osvajanje nekada pravoslavnog Carigrada.
Kada je austrijski car Franc Josif 24. septembra (6.
oktobra) 1908. potpisao akt o proširenju svog suvereniteta i nad Bosnom i Hercegovinom,
srpska vlada nije bila iznenađena, s obzirom na diplomatiju ruskog cara.
To je, praktično, bila prva etapa germanskog prodora na
Istok, ali istovremeno i preventivni rat protiv Srbije.
Ruski imperator Nikolaj II, pod ultimatumom iz Nemačke, uz koju
su stajale Francuska i Engleska, savetovao je Srbiju da popusti i prizna
aneksiju.
Naime, carska ruska i pravoslavna zemlja po svaku cenu nije
htela da uđe u rat, čak ni po cenu da austrougarska vojska napadne Srbiju.
U Beogradu je nastalo veliko uzbuđenje, a narod je izašao na
ulice i u tim demonstracijama paljene su austrougarske zastave, ali i upućivani
protesti ruskom caru.
Budući da je ova aneksija bila protivna zaključcima
Berlinskog kongresa 1878., predsednik srpske vlade, Nikola Pašić, uputio je
protest svim njenim potpisnicima.
Neposredno po proglašenju aneksione krize Srbija je
nastojala da diplomatskim putem radi priključenja Bosne i Hercegovine, zatraži
pomoć od Rusije.
Već 28. oktobra 1908. u Petrograd su otputovali srpski
prestolonaslednik Đorđe Karađorđević i Nikola Pašić, koji je o susretu sa
ruskim carem zapisao:
"...To je najprirodniji čovek na svetu, kao i naš kralj
Petar. On je sa mnom bio intiman kao stari prijatelj... A, kada sam izlazio iz
dvora, činilo mi se kao da on izlazi iz kuće mog Ace (Stojanovića)."
Što se tiče političkog sadržaja sastanka, Pašić dodaje:
"Ništa nije obećao, ali saoseća sa našim nevoljama. Kaže
da moramo da čekamo osam do deset godina i da sve trpimo, a video sam da mu je
bilo krivo što je to morao da kaže, pa je požurio da nas uteši i kaže: - Mi vas
nećemo nikad ostaviti!"
Ruski car Nikolaj II nije ništa obećao, ali je rekao:
"Srbija treba da se drži mirno i da čeka, bar još
desetak godina!"
Ni odgovor Pašića caru u vezi sa austrougarskom aneksijom
Bosne i Hercegovine nije ništa izmenio:
"Srpski narod drži da mu je ovim ubijena budućnost, on će
se žrtvovati, ako propadne, biće ujedinjen pod tuđinskom vlašću, ali će
izgubiti i veru i Rusiju. Kada ona sada ne može da pomogne Srbiji, kako će
kasnije?"
Srpska vlada je, umesto pomoći koju je očekivala od ruskog
imperatora - a isto tako i pod njegovim pritiskom - izjavila 22. marta (3.
aprila) 1909. da "aneksija Bosne i Hercegovine ne tangira političke i
privredne uslove u Srbiji".
Upravo tada u Bosni i Hercegovini je živelo 43,4 odsto
srpskog stanovništva, 32,25 muslimanskog i 22,87 odsto hrvatskog stanovništva.
Marta 1910. ruski imperator je primio Nikolu Pašića i M.
Milovanovića, našeg ministra inostranih poslova, a diplomata na carskom dvoru,
Aca Stojanović je zapisao:
„ Milovanović je izlagao 3/4 sata caru svoju misao o
odbrambenom savezu protiv Austro-Ugarske. Car je bio impresioniran. Na sva
njegova pitanja Milovanović je imao razložan odgovor!“
Pašić i Milovanović su prilikom drugog susreta ponovo
savetovani od ruskog cara da čuvaju mir:
„... Jer je interes i Srbije i Bugarske, kao i Rusije, da
slom Turske Carevine ne nastupi bar za još pet godina, kada će predpostavljam,
Rusija pripremiti i biti spremna da uđe u zaplete!“
Predstoječi I balkanski rat izazvao je u Petrogradu izvesna
kolebanja,s obziromna to da Rusija u to
vreme nije bila vojno spremna, a njene kontraobaveštajne službe o moći
Austro-Ugarske i Turske nisu uspele da prikupe odgovarajuće podatke. Isto tako,
nije se znalo kakav će stav o tom ratu da zauzmu velike sile, u prvom redu
Francuska, Engleska, pa i Nemačka. Uz cara samodršca bila je birokratija
okorela u sebičnosti, dok su s adruge strane sve jači uticaj ispoljavali
nihilisti i anarhisti.
Rusija je, praktično, nastojala da se rat izbegne, pošto bi
u tom slučaju morala snažno i diplomatski i vojno, da pomaže Srbiju, Crnu Goru,
bugarsku i Grčku protiv Turske.
Naime, u pripremama za rat protiv Turske, Srbija je sa
Bugarskom 29. februara (13. marta) 1912. godine potpisala Ugovor o
prijateljstvu i savezu , a kasnije i niz pratećih dokumenata – Tajni dodatak,
Vojnu konvenciju i Sporazum izmedju Đeneralštaba.
Zvanična Rusija je ovaj sporazum balkanskih naroda nevoljno „amtrala vrlo srećnim
i, štaviše, za jedan od glavnih principa ruske balkanske politike!“
Smatrajući sebe vekovima „zaštitnicom Slovena na Balkanu“ i
vodeći politiku u znak pravoslavlja“, Rusiji se ukazala mopgućnost da se dočepa
Carigrada, Bosfora i naravno da snažnije prošire svoj uticaj na Balkanu. U
takvoj političkoj konstelaciji najvceči suparnik joj je i dalje bila
Austro-Ugarska, kao i zajednički neprijatelj - Turska. Rusija je nameravala da,
što se tiće Balkan, istisne svog glavnog takmaca, računajući da mu se revanšira
za aneksiju Bosne i Hercegovine.
Posle mnogih nećkanja ruske vlade list Novo vreme od 25.
septembra (8. oktobra) 1912. donosi zakasnelu izjavu cara Nikolaja II Romanova,
koji je rekao da je:
„Aneksija Bosne i Hercegovine bila najveća sramota za
Rusiju; takva sramota više se ne sme ponoviti!“
„Rusija ima svojih sopstvenih interesa i neče radi srpskih zahteva ratovati. Ona je
do danas mnogo puta vdila politiku saosećanja za balkanskim Slovenima, ali
jednom treba staviti tačku!“
Srpski izaslanik na carskom dvoru, Dimitrije Popović, javno
mu se suprostavio i zabeležio je:
„Srbija je u najtežem položaju kao avangarda Slovenstva
prema Austro-Ugarskoj i germanskom Drang Noch Osten. Ako Srbija bude napuštena
od cara i Rusije, ona će morati podleći
tom Drangu... Rusija bi imala da stavi krst na svoju tradicionalnu politiku na Balkanu. Rusija bi trebalo odlučno
da uzme u zaštitu Srbiju i da prema
Austro-Ugarskoj zauzme odlučan stav!“
 |
| Arsenije III Čarnojević |
Sedmog (20) oktobra 1912. Nikola Pašić, predsednik srpske
vlade, šalje nalog Dimitriju Popoviću da
caru Nikolaju II uruči uniformu srpskog
puka koji nosi 16. mobilizacijski puk
Moravske divizije imena „Nikola Drgi Romanov“ i koji je bio stacioniran u
Pirotu. Srpski poslanik je najavio audijenciju, ali je carskom selu nastala
uzbuna zbog povrede carevića Alekseja. Tako je
audijencija odložena, ali su srpski diplomati bili skloni da veruju kako
je car iskoristio hemofiliku carevića kao izgovor. Pašić je, međutim, poslao
nalog poslaniku Popoviću u kome stoji:
„Ako sa carem budete govorili o sadašnjim prilikama , možete
ga uveriti da su prilike takve da je Srbija morala u ovaj rat pre nego što je
mislila. Kada je već u njemu, i za njega ima odobrenje cele Srbije i svih Srba,
onda se svi i nadaju da će ih car i Rusija pomoći!“
Kako su pobede srpske vojske za sve, pa i za carski
Petrograd bile brze i neočekivane, jer je glavna bitka vođena kod Kumanova 23.
i 24. oktobra 1912, kad je slomljena kičma
turske vojske na Balkanu, a srpska vojska zatim 26. oktobra ušla u Skoplje, 13.
novembra u Bitolj, a na albansku jadransku
obalu pet dana kasnije, u Rusiji se tada na – na dvoru i štampi –
govorilo kako je „Srbija prirodni saveznik Rusije!“
Glavni nesporazum između Srbije i Rusije, a kasnije i sa
ostalim velikim silama i susedima, izbio je zbog sve jačeg isticanja zahteva
Srbije da dobije izlaazak na Jadransko more, na kome je cvetala srpska
srednjovekovna država, zbog ekonomskih i političkih interesa. Ovome se najviše
protivila ne samo Austro – Ugarska, već
i sam car Nikolaj.
Rusija je to sve činila iz bojazni od velikih sila, a i radi
toga što su, kakvo je predviđala, njene šanse da dobije Carigrad i Bosforski
moreuz bile sve manje.
Ipak, da bi privoleli cara da utiče na to da Srbija dobije
izlaz na Jadransko mo0re, srpski poslanika na petrogradskom dvoru je prilikom
audijencije kod cara Nikolaja 7. (20) decenbra 1912. imao priliku da mu uruči
ranije pripremljenu uniformu puka koji nosi njegovo ime u Srpskoj vojsci.
Careve reči su tom prilikom bile:
„Ja ću s gordošću nositi ovu uniformu!“
Car je tada više puta ponovio „gerojska serbskaja armija“,
ali kada mu je u detalje izneto zašto Srbija želi izlaz na Jadransko more,
carevo raspoloženje brzo je splasnulo. Stigao je tek da izgovori:
„Ja ču učiniti sve šta mogu, ali to zavisi od Londonske
konferencije ambasadora!“
Upravo u to vreme ambasadori velikih sila u Londonu odlučili
su da Albaniji priznaju autonomiju, čime su napori da Srbija dobije deo
Jadranskog mora severno od Lješa i Draga bili potpuno propali. Jer „oslobođenje
naše braće“ od turskog ropstva i „osveta Kosova“ bili su javno proklamovani
cilj I balkanskog rata, a izlaz na more – krajnji cilj rata.
Deo Srba pod pritiskom terora Marije Terezije ponovo je krenuo u seobu u Rusiju, u kojoj je na desnoj obali Dnjepra, sa sedištem u tvrđavi Sv. Jelisavete formirao Novu Srbiju, a na levoj obali Dona, između Mahmuta i Luganska, i Slavjanoserbiju
Izaslanik Dimitrije Popović zapisao je još jedan detalj iy
svog susreta sa ruskim carem. Kada je u oviru proslave 300 – osnivanja
dinastije Romanov bio priređen bal u Dvorjanskom zdanju, Popović je grubo bio
prekinuit u razgovorima o slavnim pobedama Srpske vojske u ratu protiv Bugarske
1913. odnosno u II balkanskom ratu, jer je car netrmice gledao u svoju
najstariju ćerku Olgu, koja još nije bila napunila 18. godinu, a ovo joj je bio
prvi bal:
„ne može se reći da je bila neka lepotica, ali je bila lepa
svojom mladošću, svežinom i veselešću. Igrala je neumorno celo veče, sva
zarumenjena u licu.Car ju je sa nežnošću posmatrao sve vreme. U jednom kutu
sedeli smo predsednik Dume Mihailo Vladimirovič Rozdjanko i ja, i posmatrali
smo je mi... Ni Rozdjanko, kao ni car, nisu bili oduševljeni pobedama srpske
vojske nad Bugarima!“
Jer u to vreme, armija vojvode Stepe Stepanovića već je bila
u Jedrenu, a do Bosfora – Rusi su se bojali – predstojala je samo vojvodina komanda.
 |
| Dragutin Dimitrijević Apis |
U vreme nastupajuće krize u odnosima Kraljevine Srbije i
Austo-Ugarske monarhije u Petrograd su na poziv cara Nikolaja II 14. januara
1914. doputovali prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević i Pašić. Oni su,
zapravo, bili pozvani da prisustvuju krštenju prvog sina velike knjegine
Jelene, ćerke srpskog kralja Petra i, udate tri godine ranije za velikog ruskog
kneza ivana Konstatijeviča. Audijencija je, prema carskom protokolu, trajala
kratko i tom prilikom, osim oficijalnih, drugih pitanja u vezi sa Srbijom nije
bilo.
To je bilo samo šest meseci po zaključenu Ugovora u Bukureštu,
u kome su potvrđene pobede Srpske vojske u balkanskim ratovima. Austro-Ugarska,
nazadovoljna velikim vojničkim i političkim uspesima Srbije, i Bugarske,
takodje nezadovoljna ishodom – pokušali su da rovarenjem izazovu nerede u
Turskoj, a takođe i u Albaniji, nadajući se da će novim ratom uspeti da umanje
uspehe Srbije.
Nikola Pašić je samo nekoliko dana posle prvog prijema, 20.
januara bio pozvan kod ruskog cara i sa njim ostao u dužem razgovoru. Tom
prilikom Pašić je zabeležio: „Audijencija
je trajala čitav jedan sat. Car me je primio u svom kabinetu. Kada sem ušao u
kabinet, Car je već bio onde po mom ulasku pošao je u susret i pružao mi ruku,
ne čekajući na moj pozdrav i pozvao me da sednem, a ja sam seo kraj jednog
stola.
Pre svega, ja sam mu se zahvalio što sam bio tako srećan da
dobijem audijenciju, da lično donesem blagodarnost srpskoga Kralja i srpskog
naroda na pomoći koju nam je Rusija
ukazivala za sve vreme balkanske krize, kao i na tome što je stajala na strani
i na taj način sprečila mešanje Austrije u balkanski rat. Car je odgovorio da
je Rusija ispunjavala samo svoju slovensku dužnost kada je držala svoje armije
na austrijskoj granici jer nije htela dopustiti da Austrija sprečava oslobođenje
Balkanskih država. Potom sam zablagodario Caru na njegovom na njegovom ponovnom
blagovonju što mi je podario Orden Aleksandra Bevskog u brilijantima.
Potom sam obrazložio Caru politiku Srbije, koja se sastoji u
tome, da brine da očuva mir na Balkanu i da sprečava nove zaplete, jer Srbiji
treba mir da bi se oporavila ponova za dobijanje naših interesa. Izneo sam i teškoće
na koje Srbija nailazi u vođenju naše miroljubive politike. Nezadovoljne strane
su Bugarska, Turska i Austrija što je izgubila izgled na prodiranje ka Solunu.
Sa tog razloga Turska neće da zaključi mir sa Srbijom, preti Grcima i traži
ostrva, podržava vrenje u Albaniji, koja hoće muslimanskog vladaoca, i sklapa
ugovor sa Bugarskom. U svemu tome tursku pomaže Austrija. – Car dodade: i Nemačka.
Da bi se mogao ostvariti mir, mi bismo bili mišljena da moramo raditi na ovome:
Grčka mora izbeći sukob sa Turskom...
Drugo je sredstvo da se Mir održi, da se Turskoj i Bugarskoj
je odobravaju nikakvi zajmovi dok se ne reše sva pitanja koja su preostala iz
rata.
Treće, da sve Velike Sile sa neznatnim kontigentima trupa
okupiraju Albaniju, stvore red i održe mir, na taj način sprečili bi se
maloturski elementi i komite iz Albanije stvaraju nemir ili agitiju protiv
Srbije...
Četvtro bi sredstvo bilo skloniti Rumuniju da odlučnije
stane na našu stranu i da izjavi Turskoj i Bugarskoj, da ona ne može ostati
neutralna ako se potresa mir i stavljaju u pitanje Bukureški zaključci...
Zatim sam skrenuo razgovor na austrijsku liferaciju oružja
Bugarskoj da je, naime, Austrija dala iz svojih magacina puške i municiju i da
je Bugarska dobila topove. Opet je car dodao, da je Nemačka pomogla Bugarsku.
Ja sam ga molio da i Rusija isto tako pomogne nas,da nam iz svojih magacine
liferuje 120.000 pušaka i municiju i nešto topova bez kojih može biti, ali nam
treba naročito haubica, koje nam je Turska zadržala kada su pred sam rata bile
u prolazu. Mi ćemo sve to platiti, to nam je potrebno, i vratiti čim budemo
dobili ono što smo naručili... Tom sam prilikom kazao Caru kako nam je milo što
se Rusija tako dobro naoružala; nama to uliva spokojstvo i nadu u bolju budućnost.
Car reče da se dosta uradilo i da se još više radi. S toga se njihovi
etablismani ne bi mogli primiti da izradjuju za nas puške... Potom je razgovor
prešao na Crnu Goru, Bugarsku i Austriju.
Car kritikuje Crnu Goru i priča o prosidbi
Car je veoma žestoko kritikovao držanje Crne Gore i rekao da
Crna Gora ne radi iskreno, kao da je sad u dosluhu sa Austrijom i kako je on
tek juče čuo od svog ministra, da Crna Gora pomišlja i svakojake intrige protiv
Srbije i njene dinastije i da se stoga mora paziti da ne uradi nešto rđavo. I
on nalazi da je pitanje ujedinjena Srbije sa Crnom gorom pitanje vremena i da
se ono mora izvesti sa što manje potresa i galame. Ja sam mu rekao da smo mi za
uniju; stoga, mi čekamo da to oni predlaže, tada ćemo primiti i rešiti tako da će
se obezbediti opstanak crnogorske dinastije.
Potom se prešlo na crnogorsku vojsku, na njenu oskudnu
spremu, i na njene neuspehe, i da je ona pozitivno uticala na crnogorski narod,
da se dodje do Unije, jer je videla ogromne razlike između crnogorske i srpske
vojske i da smo im istupili već dosta oružija.
Zatim sam ja dodirnuo stvar o ženidbi našeg
Prestolonaslednika Đorđa ovim rečima: Ja molim Vaše Veličanstvo da mi
najmilostivije dopustite da iznesem jednu želju i jednu molbu našeg kralja i da
se ne ljutite što ja to činim. Naš Kralj želi da oženi svog sina sa jednom od
Velikih Knjeginjica. Dužnost koju on duguje svojoj zemlji o svom nasledniku
nagoni ga da tu želju izrazi preko mene Vašem veličanstvu, jer je on ubedjen da
niko o tome neće znati ni čuti. Ako bi Vaše Veličanstvo iz ma kojeg razloga
nalazilo da to ne može biti, kralj će i dalje sačuvati svoje simpatije za
Rusiju i svoju vernost ka slavjanskoj politici i on bi imao svest da je
zadovolji svoju dužnost prema Srbiji i prema Rusiji.
Car je odgovorio smešeći se: On nikako nije ljut zbog
Kraljeve molbe i ona je sasvim umesna, ali on ima princip da ostavi svojoj deci
da odlučuju po srcu i ne želi uticati na njih u izboru njihovog budućeg druga u
životu. On i sam nalazi da o tome ne treba niko da zna. On je primetio da je
Prestolonaslednik, kad je bio kod njega na porodičnom ručku, često pogledao u
Veliku Knjeginjicu i da se trudio da to drugi ne zapaze. On nalazi da je
prestolonaslednik veoma uglađen, da ne uveličave svoje ratne doživljaje, da je
hrabar i otmen.
Na to sam mu se ja zahvalio i obećao da nikome, pa čak ni
Kralju neću pričati šta mi je car rekao, samo Prestolonaslednik treba da zna o
tome. Car mi rekao da prestolonaslednik, kada je kod njega bio, nije ništa o
tome govorio; ja sam mi kazao na to da se bojao odbijanja.
Posle smo razgovarali o drugim stvarima, pošto sam bio
kazao: ako nam bude suđeno da imadnemo ćerku ruskog Cara za Kraljicu, ona će uživati
simpatije svega srpskog naroda i može, ako Bog i prilike budu dopustile, biti
kraljica srpsko-hrvatskog jugoslovenskog naroda. Njen uticaj i njen sjaj
obuhvatiće celo Balkansko poluostrvo.
Car je saslušao moje reči sa primetnom radošću. Utisak celog
tog momenta bio je dobar. Nisam ni najmanje primetio da je caru bilo neprijatno
i još sam dodao, da Prestolonaslednik može još koji dan ostati ovde, jer njega
ne čekaju nikakvi drugi hitni poslovi, a ja moram da idem idućeg dana. Car reče:
On može, oh, on može još ovde ostati, on ima ovde dosta
poznanika, i može se dobro zabavljati. Ja sam to zato kazao da bi
Prestolonaslednik dobio još vremena i prilike da se još koji put sastane sa
Carem i njegovim ćerkama. Ja nisam pitao kada ćemo dobiti carev odgovor,
smatrajući za izlišno da tražim način i put kako če Car odgovoriti. Dobije li
povoljan odgovor od svoje kćeri, on će sam lako naći načina za odgovor, a može
vrlo lako pozvati Prestolonaslednika i reći mu svoje mišljenje.
Pri oproštaju Car me je ispratio do vrata i naročito je u više
mahova pozdravio Kralja, i to ne samo od njegove strane več i od strane Carice
i njgove porodice i poželio mu dobro zdravlje.
Za Srbiju sve ćemo uraditi, pozdravite Kralja i recite mu:
- Za
Srbiju sve čemo uraditi!
Iako je Nikola Pašić posebno insistirao na nabavkama oružija
– tom prilikom uopšte nije ništa rešeno. Srpska vlada je još jednom, 21. juna
1914. urgirala da je hitno potrebno oružije, ali odgovor cara Nikolaja II bio
je negativan.
Нема коментара:
Постави коментар