TAKO JE POČEO DRUGI SVETSKI RAT: Iz tajnih arhiva nemačkog MIP (14)

Novi evropski poredak

Piše: Vladan Dinić

Dnevni SVEDOK on-line u više nastavaka obelodanjuje dokumenta i materijala iz arhiva Ministarstva spoljnih poslova Nemačke (1937.-1938.) uoči Drugog svetskog rata...

x x x x x

PISMO POLJSKOG AMBASADORA U LONDONU RAČINSKOG POLJSKOM AMBASADORU U BERLINU LIPSKOM

Jo­zef Lip­ski

AMBASADOR POLJSKE REPUBLIKE

London. 19 decembra 1938.god.

Ambasadoru Jozefu Lipskom B e r l i n

Dragi Jozefe,

Slobodan sam da ti u prilogu pošaljem kopiju svog pisma upućenog g. ministru spoljnih poslova 16 ovog meseca.

Koristim priliku da ti isporučim svoje najlepše želje i mnogo srdačnih pozdrava za Novu godinu.

Tvoj EDVARD RAČINSKI

PRILOG
AMBASADA POLJSKE REPUBLIKE U LONDONU  

London, 16 decembra 1938 god.

Br. 1/WB/257tj/

Poverljivo

G. ministru spoljnih poslova Varšava

Mnogopoštovani g. ministre,

U vezi s naglim promenama do kojih je došlo u međunarodnoj situaciji i reagovanjem pojedinih država na ove promene, pokušaj da se izvuku opšti zaključci pretstavlja danas rizičan i nezahvalan zadatak. Bez obzira na to, smatram svojom dužnošću da učinim takav pokušaj, imajući za cilj da vam, g. ministre, predočim sliku situacije onako kako ona izgleda s ovdašnje osmatračnice. Samo time se izlažem opasnosti da slika, posmatrana pod drugim uglom, može izgledati tendenciozna, ili jednostrana, ili čak i direktno prejudicirana ili banalna.

Edvard Ra­čin­ski

Na situaciju koja je nastala posle Minhena gleda se ovde kao na situaciju koja nije ni rat ni mir. Izjavu predsednika Čemberlena o dolasku nove epohe, koja "našoj generaciji" garantuje mir, svi smatraju za iluziju koja pri dodiru sa stvarnošću brzo nestaje. Treba priznati da se g. Čemberlen vrlo uporno i dosledno drži izabrane linije, koja treba da ga dovede do četvornog pakta i do realizacije projekata "novog poretka u Evropi", koji se na ovaj ili onaj način oslanja na ovaj pakt. On i dalje veruje (kako me uveravaju, pošteno veruje) u uspeh metoda ličnog kontakta između odgovornih rukovodilaca država-partnera u kombinaciji koju je on izabrao, i s ovom verom se sprema za narednu posetu Rimu.

Međutim više je no očigledno da se ono što Engleze najviše privlači — "organizacija Evrope", nimalo ne sviđa Berlinu i da se ostvarenje daljeg predsednikovog programa vrši "kao na silu". Dosada su kao odgovor na njegovu "aktivnu mirnu politiku" došla tri oštra Hitlerova govora, zaoštren antijevrejski kurs, kao i novi program italijanskih pretenzija, koji Berlin podržava.

Izgleda da bi g. Čemberlen usled tako mnogobrojnih razočarenja trebalo da nailazi na sve veće nezadovoljstvo i opoziciju ne samo u parlamentu (gde opozicija, zahvaljujući partiskoj disciplini. ne bi bila tako efikasna), već pre svega — kod engleskog javnog mnjenja. Takva opozicija postoji, ali izgleda da ona, mirabile dictu, ne raste posle Minhena. O eventualnom revanšu laburističke partije čujem sada manje nego pre godinu dana. S vremena na vreme se, doduše, govori o obrazovanju prave "nacionalne vlade" uz učešće obe opozicije, ali zasada to nije ništa sigurno.

Sve to ima svoje različite uzroke, od kojih mi naročito dva izgledaju najvažnija:

Prvi: Opšte je mišljenje da je "Minhen" bio najpravilniji, ako ne i jedini izlaz iz očajne situacije.

Čuo sam nedavno karakteristična izlaganja višeg činovnika Forenj Ofisa, poznatog po svom kritičkom odnosu prema politici pretsednika. Ovaj se gospodin složio s gorenavedenim mišljenjem, ogradivši se samo utoliko, da je pretsednik učinio veliku grešku kada je mir, kupljen po takvu cenu, nazvao „časnim mirom". Uostalom, izgleda da se i sam pretsednik kaje za ovaj izraz, koji je upotrebio u trenutku jakog uzbuđenja.

(Sem toga, moj je informator tvrdio da su mogućnost "da se izvuku iz više nego teške situacije bez rata, zapadne sile dobile zahvalujući odluci Čeha da kapituliraju bez borbe...).

Drugi uzrok: Ubeđenje da je predsednik (ako se upotrebi ne baš najtačnije poređenje iz oblasti sporta) odbranio engleski gol i na taj način preneo igru na istok Evrope. Ma šta se desilo, činjenica je da se dobilo u vremenu. A odlaganje uživa ovde, u domovini političkog empirizma, ništa manju popularnost nego u Ženevi.

Teško mi je da saznam štaa misli predsednik i da li je manje naivan ili pak manje iskren no što o njemu govore. Ali mi je poznato, na osnovu dugog posmatranja, kako reagira ovdašnji narod. Njegovo je reagiranje u istoj meri životno, neposredno, solidarno, skoro fiziološko, kao reagovanje mravi i pčela, i ne zavisi od one frazeologije kojom redovno hrane javno mnjenje. Razdor na istoku Evrope, koji preti da u njega budu uvučene Nemačka i Rusija u ovoj ili onoj formi, bez obzira na sve deklaracije aktivnih elemenata opozicije, ovde svuda i potsvesno smatraju za "manje zlo" koje može za duži rok da otstrani opasnost od imperije i njenih prekomorskih sastavnih delova.

Odnos Čemberlena prema Sovjetima ostaje i dalje hladan. Istina je da je on suviše dosledan i potpuno otvoreno izbegava sve što bi njegovim političkim partnerima moglo da posluži kao povod za izbegavanje saradnje. Ali istina je i to da predsednik zvanično izbegava da istupi protiv nadiranja Nemačke na istok.

Engleska javnost, najzad, sa zadovoljstvom konstatuje da pretsednikova politika niukoliko ne znači odricanje od povećanja naoružavanja — naprotiv, zahvaljujući dobijenom vremenu ona ga omogućava.

Kao što iz gore navedenih primedbi izlazi, g. Nevil Čemberlen, bez obzira na razočarenje, pa čak i ponižavajuće neprijatnosti na koje nailazi, i dalje ostaje "sila" u britanskoj politici.

Ali on je izložen vrlo jakoj kritici ne samo od opozicije (koja ga optužuje da se on rukovodi ne samo nacionalnim, već i klasnim interesima, na primer u španskom pitanju), već i od političkih „eksperata", a pre svega od strane svojih činovnika.

Tamo danas tvrde da je, čak i da su osnovi njegove politike pravilni (ili bar daju dobar izgovor za dobijanje u vremenu), njegova taktika pogrešna. Mogu ponovo navesti mišljenje dvojice viših činovnika koji su mi rekli da oni dobro vide kako je u Nemačkoj nisko pao ugled pretsednika, koji je tamo još nedavno uživao veliko poštovanje... Činovnici njegovog aparata ne traže danas radikalnu promenu sistema, nego veću upornost u pojedinim etapama — ne prepuštati dobrovoljno ni političke ni ekonomske pozicije u Evropi, u lažnoj nadi da se na taj način zadobije veća dobronamernost ili pak popuštanje na drugim mestima.

Najzad, postoji još jedna važna oblast u kojoj se mišljenja razmimoilaze. To je — pitanje rodne odbrane. Predsednik Čemberlen još uvek stoji na stanovištu da se zadrži dobrovoljna služba, forsirajući u isto vreme povećanje flote i avijacije, a ne starajući se, međutim, o stvaranju suvozemne vojske, sposobne za ofanzivne akcije. Predsednikova rezervisanost se može protumačiti izvesnom njegovom tendencijom sporazuma u odnosu na militarističke sile "osovine". S druge strane, u vezi sa sve bližim izborima on mora da vodi računa o nepopularnosti na koju bi u Engleskoj, a naročito u radničkim krugovima, naišla vojna obaveza. Činovnici, međutim, žele uvođenje vojne obaveze. To u velikoj meri želi i "rodoljubiva" opozicija.

Uvođenje vojne obaveze, do čega eventualno može doći tek posle izbora, bilo bi najrečitiji dokaz prelaza Engleske od blage popustljivosti ka pojačanoj "čvrstini".

Možda se varam, ali sam ubeđen ne samo da do takvog zaokreta mora doći, već i da je taj zaokret počeo, što se već oseća. To su — zasada neznatne promene sadržaja zvaničnih govora. Sem toga, imam u vidu proširenje sistema koji dozvoljava državi da garantuje kredite koje industrija daje stranim klijentima, kao i prvi pokušaj da se takva garantija proširi na vojni materijal (zasada su ti krediti ograničeni na 10 miliona funti sterlinga, koliko je Donji dom na vladin predlog odobrio prošle nedelje).

Takva je pozadina na kojoj treba posmatrati odnos Engleza prema Poljskoj. Što se tiče predsednika, njegovih prijatelja i njegove štampe, nema sumnje da tu nailazimo na veliku rezervisanost.

Posleminhenski led je probijen, lična predubeđenja padaju u zaborav, ali i dalje vlada želja da se ne vezuje obavezama, a u prvom redu obavezama koje bi bile uperene protiv Nemačke. U Forenj Ofisu dosada su se odlučili samo da učine sledeće priznanje u prijateljskom razgovoru sa mnom: "Britanska vlada nikako ne želi da se Poljska udalji od politike ravnoteže koju je dosad vodila" (Streng, 9 decembra).

U isto vreme moram konstatovati da se od pre izvesnog vremena u javnom mnjenju i ovdašnjoj štampi vodi kampanja, izgleda organizovana, koja se koristi informacijom prikazanom u suviše jakoj svetlosti, pa čak i spletkama i izmišljotinama, a koja ide za tim da poljsko-nemačke odnose prikaže u nepovoljnom svetlu.

Takvo stanje stvari izaziva uznemirenost i pesimističku ocenu političke situacije Poljske. Pomenuta "akcija" — ako se u ovom slučaju može govoriti o akciji, o čemu nema jasnih dokaza, — odvija se pre svega u vezi s problemom Zakarpatske Rusije i ukrajinskih zahteva, ali je istovremeno vezana i za druge eventualne uzroke nesuglasica, kao na primer po pitanju Danciga, a u poslednje vreme („Dejli ekspres", pa čak i „Tajms") i Tešinske Šlezije, odakle je preko Praga ili Moravske Ostrave štampa javljala o tobožnjim ozbiljnim nemirima. Suprotstavljati se štampi ovde u Engleskoj teško je, ukoliko se ne nailazi na očigledno izvrtanje činjenica, koje se može demantovati (što mi, naravno, stalno činimo). Efikasniji metod moglo bi biti operisanje iz same Poljske pozitivnim činjenicama, koje bi demantovale spletke koje se šire. Nije potrebno dodavati da rezultati ovih mahinacija štete našem političkom ugledu i poverenju Engleske prema nama, a naročito sada, kada se ona tek počela polako oslobađati defetizma.

EDVARD RAČINSKI

Kraj