TAKO JE POČEO DRUGI SVETSKI RAT: Iz tajnih arhiva nemačkog MIP (9)

ODGOVOR BRITANSKE VLADE

Piše: Vladan Dinić

Dnevni "SVEDOK" on-li (www.svedok.rs) u više nastavaka obelodanjuje dokumenta i materijala iz arhiva Ministarstva spoljnih poslova Nemačke (1937.-1938.) uoči Drugog svetskog rata...

x x x x x

Po mišljenju vlade njegovog veličanstva odgovor čehoslovačke vlade ni u kom slučaju ne odgovara onoj kritičnoj situaciji koju su englesko-francuski predlozi želeli da spreče. Kad bi taj odgovor bio prihvaćen, onda bi njegovo objavljivanje, po mišljenju vlade njegovog veličanstva, odmah dovelo do nemačkog upada. Zato vlada njegovog veličanstva predlaže čehoslovačkoj vladi da povuče taj odgovor i neodložno nađe drugo rešenje, polazeći od realne situacije. Na osnovu dobivenog odgovora vlada njegovog veličanstva ne bi se mogla nadati pozitivnom rezultatu nameravane druge posete g. Hitleru i pretsednik vlade bio bi prinuđen da obustavi odgovarajuće pripreme. Zato vlada njegovog veličanstva moli čehoslovačku vladu da hitno i ozbiljno proceni sve posledice pre no što stvori situaciju za koju vlada njegovog veličanstva ne bi mogla da primi na sebe odgovornost.

Na poslednjim izborima 1935. godine sudetsko-nemačka partija dobila je više glasova od ma koje druge partije i u stvari je pretstavljala drugu partiju po veličini u državnom parlamentu. Ona je tada od ukupno 300 poslaničkih mandata raspolagala sa 44. Zajedno s docnijim sjedinjavanjima ona je danas najveća partija

Vlada njegovog veličanstva bila bi, razume se, spremna da predloži nemačkoj vladi čehoslovački projekat o arbitraži kada bi smatrala da bi u ovoj situaciji moglo biti makar i malo nade da će on naići na dobar prijem. Ali vlada njegovog veličanstva ne može ni za trenutak verovati da će ovaj predlog biti danas prihvatljiv, kao što ne može pretpostaviti da bi nemačka vlada smatrala da je situacija takva da bi mogla biti rešena pomoću arbitraže, kao što to predlaže čehoslovačka vlada.

Ako bi se čehoslovačka vlada, posle ponovnog proučavanja ovog pitanja, smatrala prinuđenom da ovaj savet odbije, ona će, naravno, biti slobodna u preduzimanju svih akcija za koje nađe da odgovaraju situaciji do koje bi kasnije moglo doći.

RANSIMANOVO PISMO ČEMBERLENU

Vestminster, 8. I.

21 septembra 1918 god.

Dragi predsedniče!

Lord Valter Ransiman od Doksforda,
predsednik tajnog kraljevskog saveta
Velike Britanije i šef misije upućene
u Čehoslovačku 1938. godine

Kada sam se primio zadatka da posredujem u sporu između čehoslovačke vlade i sudetsko-nemačke partije, bio sam, razume se, potpuno slobodan u pogledu dobijanja informacija i donošenja zaključaka. Nisam bio obavezan da podnosim ma kakav izveštaj. U današnjim okolnostima, međutim, možda će vam koristiti proučavanje onog definitivnog mišljenja, do koga sam došao u toku svoje misije, i nekih predloga, za koje smatram da treba da budu uzeti u obzir, ako se želi naći nešto što bi ličilo na trajno rešenje.

Problem političkih, socijalnih i ekonomskih odnosa između tevtonske i slovenske rase na području koje se danas zove Čehoslovačka pretstavlja problem koji je postojao u toku mnogih vekova, pri čemu je bilo perioda zaoštrene borbe i relativno mirnih perioda. Taj problem nije nov i u njegovoj današnjoj etapi postoje istovremeno kako novi tako i stari faktori, o kojima se pri detaljnom razmatranju mora voditi računa.

Kada sam; početkom avgusta stigao u Prag, predamnom su se neposredno postavila pitanja: 1) ustavno, 2) političko i 3) ekonomsko.

Ustavno pitanje bilo je ono pitanje kojim sam se otvoreno i neposredno bavio. U to vreme ono se postavljalo u vidu pružanja izvesne samouprave sudetskim Nemcima u okviru Čehoslovačke Republike; pitanje samoopredeljenja još se nije postavilo tako oštro. Moj je zadatak bio da se upoznam s istorijatom pitanja, s glavnim zainteresovanim ličnostima i predlozima za rešenje pitanja koje su istakle obe strane i to: sudetsko-nemačka partija u prethodnom projektu, podnetom čehoslovačkoj vladi sedmog juna (koji je sadržao 8 tačaka iz govora g. Henlajna u Karlsbadu), i čehoslovačka vlada u svom projektu statuta nacionalnosti, projektu zakona o jezicima i projektu zakona o administrativnoj reformi.

Pokazalo se da nijedan od ovih predloga nije u dovoljnoj meri prihvatljiv za drugu stranu, da bi se omogućilo vođenje daljih pregovora na toj osnovi, te su 17. avgusta pregovori bili obustavljeni.

Posle niza privatnih razgovora između sudetskih lidera i pretstavnika čeških vlasti, čehoslovačka vlada je prihvatila novu bazu za pregovore, koja je meni bila saopštena 5. septembra, a sudetskim liderima 6. septembra.

Oblasti koje su u Čehoslovačkoj naseljavali sudetski Nemci

To je bio takozvani „četvrti plan". Po mom mišljenju, a, pretpostavljam, i po mišljenju najodgovornijih sudetskih lidera, u ovaj plan su ušli skoro svi zahtevi iz osam karlsbadskih tačaka i uz izvesna objašnjenja i proširenja on bi mogao da ih obuhvati u celini. Bilo bi potrebno da se pregovori odmah obnove na ovoj povoljnoj bazi koja pruža nade na uspeh, ali ja skoro ne sumnjam da je baš ta povoljna činjenica i smetala da ekstremniji članovi sudetsko-nemačke partije na njih pristanu.

Smatram da je incident, do koga je došlo zbog posete nekih sudetsko-nemačkih poslanika u cilju istrage po optužbi protiv lica uhapšenih zbog švercovanja oružja u Moravsku Ostravu, bio iskorišćen kao povod za obustavljanje, ako ne i za konačno prekidanje pregovora. Češka vlada, međutim, odmah je pristala na zahteve sudetsko-nemačke partije po tom pitanju i prethodni pregovori o „četvrtom planu" bili su obnovljeni 10 septembra. Ja sam pak uveren da ovo nije odgovaralo politici sudetskih ekstremista i da su baš oni pripremili i izazvali incidente 11. septembra i, sa još većim efektom, posle Hitlerovog govora, 12 septembra.

Lord Ransiman od Doksforda: Što se pak mene tiče, ja s velikim simpatijama posmatram stvar sudetskih Nemaca. Teško je biti pod upravom strane rase, i ja sam dobio utisak da čehoslovačka uprava u Sudetskoj oblasti za poslednjih 20 godina, iako nije značila aktivno proganjanje i, razume se, ni u kom slučaju „terorističko", ipak je imala obeležje netaktičnosti, nedovoljnog razumevanja

Usled nereda i krvoprolića, koji su tako bili izazvani, sudetska delegacija je odbila da dođe na sastanak s češkim vlastima, zakazan za 13 septembar. G. Henlajn i g. Frank podneli su niz novih zahteva — uklanjanje državne policije, ograničavanje funkcija vojske samo na vršenje njenih vojnih dužnosti kao i drugi zahtevi na koje je čehoslovačka vlada i ovog puta bila spremna da pristane pod jednim uslovom - da pretstavnik partije dođe u Prag radi pretresanja pitanja o načinu uspostavljanja reda. U noći 13. septembra g. Henlajn je odbio i ovaj uslov, te su svi pregovori bili konačno prekinuti.

Potpuno je jasno da se mi ne možemo vratiti na polaznu tačku, na kojoj smo se nalazili pre dve nedelje i da moramo proučiti situaciju koja se danas stvara.

Pošto su 13. septembra odbijeni predlozi čehoslovačke vlade i pošto je g. Henlajn prekinuo pregovore, moje funkcije posrednika u stvari su prestale. Direktno ili indirektno, veza između vodećih sudetskih lidera i nemačke vlade postala je odlučujući faktor u celoj situaciji. Ovaj nesporazum nije više unutrašnji nesporazum. U moje funkcije nije ulazilo posredovanje između Čehoslovačke i Nemačke.

Odgovornost za definitivni prekid treba, po mom mišljenju, da snose g. Henlajn i g. Frank, kao i one njihove pristalice u zemlji i van nje koje su ih potsticale na ekstremne i protivustavne akcije.

U čisto nemačke reone postavljani su češki službenici i češka policija, koji su slabo govorili nemački ili ga uopšte nisu znali. Češki poljoprivredni kolonisti potsticani su da se naseljavaju među nemačkim stanovništvom na zemlji koja im se ustupala u vezi s agrarnom reformom. Za decu ovih čeških došljaka tu su u velikom broju otvarane češke škole prema opštem uverenju, češke firme bile su u povoljnijem položaju u poređenju s nemačkim firmama prilikom sklapanja ugovora s državom, i država je pri upošljavanju i pružanju pomoći u slučaju nezaposlenosti više izlazila u susret Česima nego Nemcima

Što se pak mene tiče, ja s velikim simpatijama posmatram stvar sudetskih Nemaca. Teško je biti pod upravom strane rase, i ja sam dobio utisak da čehoslovačka uprava u Sudetskoj oblasti za poslednjih 20 godina, iako nije značila aktivno proganjanje i, razume se, ni u kom slučaju „terorističko", ipak je imala obeležje netaktičnosti, nedovoljnog razumevanja, sitne netrpeljivosti i diskriminacije u tolikoj meri, da je nezadovoljstvo nemačkog stanovništva neizbežno raslo, pretvarajući se u revolt. Sudetski Nemci su takođe smatrali da im je čehoslovačka vlada u prošlosti mnogo štošta obećala, ali da je od tih obećanja održala vrlo malo ili nimalo. To iskustvo prouzrokovalo je otvoreno nepoverenje prema rukovodećim češkim državnicima. Ne bih mogao reći koliko je to nepoverenje opravdano ili neopravdano. Ali nesumnjivo je da ono postoji, te usled toga — ma koliko da su njihove izjave pomirljive, one sudetskom stanovništvu ne ulivaju poverenje. Sem toga na poslednjim izborima 1935. godine sudetsko-nemačka partija dobila je više glasova od ma koje druge partije i u stvari je pretstavljala drugu partiju po veličini u državnom parlamentu. Ona je tada od ukupno 300 poslaničkih mandata raspolagala sa 44. Zajedno s docnijim sjedinjavanjima ona je danas najveća partija. Ali prilikom glasanja može se uvek desiti da bude u manjini, te zato pojedini njeni članovi smatraju da je ustavni rad za njih nekoristan.

Ove osnovne pretenzije komplikovali su još i lokalni razlozi za nezadovoljstvo. U čisto nemačke reone postavljani su češki službenici i češka policija, koji su slabo govorili nemački ili ga uopšte nisu znali. Češki poljoprivredni kolonisti potsticani su da se naseljavaju među nemačkim stanovništvom na zemlji koja im se ustupala u vezi s agrarnom reformom. Za decu ovih čeških došljaka tu su u velikom broju otvarane češke škole prema opštem uverenju, češke firme bile su u povoljnijem položaju u poređenju s nemačkim firmama prilikom sklapanja ugovora s državom, i država je pri upošljavanju i pružanju pomoći u slučaju nezaposlenosti više izlazila u susret Česima nego Nemcima. Smatram da su ove žalbe uglavnom opravdane. Čak ni za vreme svoje misije nisam kod čehoslovačke vlade naišao na gotovost da koliko-toliko izađe u susret.

Sve te i druge pretenzije ojačale su pod uticajem privredne krize na sudetsku industriju, koja je tako važan sastavni deo narodnog privrednog života. Razume se da se krivica za propast do koje je došlo bacala na vladu.

Zato je iz mnogih razloga, uključujući i gore navedene, među sudetskim Nemcima pre 3—4 godine preovlađivao osećaj beznadežnosti. Ali uskrsavanje nacističke Nemačke dalo im je nove nade. Smatram da je činjenica što su se obratili za pomoć svojim sunarodnicima i njihova eventualna želja da se prisajedine Nemačkoj pod ovim okolnostima prirodna.

Čak i da se svi reoni u kojima Nemci čine većinu ustupe Nemačkoj, u Čehoslovačkoj bi ipak ostao veliki broj Nemaca, a u reonima ustupljenim Nemačkoj, izvestan broj Čeha. Privredne veze su tako tesne, da apsolutno odvajanje ne samo da nije poželjno, već je i nemogućno

U trenutku mog dolaska umereniji sudetski lideri još su želeli da se pitanje reši u okviru čehoslovačke države. Oni su shvatili šta bi značio rat u Sudetskoj oblasti, koja bi bila glavno poprište borbe. Kako s nacionalnog tako i s međunarodnog gledišta takvo rešenje bilo bi lakše od ustupanja teritorije. Učinio sam sve što je do mene stajalo da tome doprinesem, ne sasvim bez uspeha, ali sam čak i tada sumnjao da li će ovaj sporazum, ako i bude postignut, moći biti ispunjen, a da ne izazove nove sumnje, kontroverzije, optužbe i protivoptužbe. Smatrao sam da bi svako takvo rešenje bilo samo privremeno, a ne trajno.

Takvo rešenje u obliku onoga što je poznato pod imenom „četvrtog plana" nije uspelo pod okolnostima o kojima je gore bilo reči. Cela se situacija, kako spoljna tako i unutrašnja, promenila i ja sam smatrao da je s ovom promenom i moja misija završena.

Kada sam 16. septembra napustio Prag, pobune i neredi u Sudetskoj oblasti, koji su uvek bili samo sporadični, stišali su se. U znatnom broju okruga zavedeno je opsadno stanje. Sudetski lideri, bar oni ekstremniji među njima, bežali su u Nemačku i izdavali proklamacije protiv čehoslovačke vlade. Bio sam obavešten iz izvora kojima se može verovati da u trenutku mog odlaska broj ubijenih s obe strane nije prelazio sedamdeset.

Zato, ako dobrovoljački korpus g. Henlajna ne bude naročito potstican da pređe granicu, nemam razloga da očekujem da će se ponoviti incidenti i neredi koji bi bili od nekog značaja. U takvoj situaciji nije potrebno prisustvo državne policije u ovim okruzima. Pošto je državna policija veoma nepopularna među nemačkim stanovnicima i pošto je u toku posledlje tri godine bila objekat jedne od glavnih pretenzija, smatram da ona treba da bude uklonjena što pre. Držim da će njeno uklanjanje smanjiti povode za svađe i pobune.

Dalje, postalo mi je očigledno da oni pogranični reoni između Čehoslovačke i Nemačke u kojima sudetsko stanovništvo pretstavlja znatnu većinu treba odmah da dobiju punopravo na samoopredeljenje. Ako je ustupanje izvesne teritorije neizbežno — kao što ja smatram — bilo bi dobro da se to izvrši brzo i bez zadržavanja. Postoji realna opasnost, čak i opasnost od građanskog rata, u slučaju da se ovo neodređeno stanje produži. Prema tome, postoje sasvim realni razlozi za politiku hitnih i radikalnih akcija. Sve vrste plebiscita ili referenduma bile bi, kako ja smatram, najobičnija formalnost u pogledu ovih pretežno nemačkih oblasti. Velika većina njihovog stanovništva želi spajanje s Nemačkom.

Kao što je za međunarodni položaj Švajcarske potrebno da njena politika bude potpuno neutralna, ista politika potrebna je i za Čehoslovačku, i to ne samo za njen dalji život, već i za evropski mir

Odlaganje, koje je neizbežno pri sprovođenju pleiscita, samo bi pojačalo uznemrenje duhova, što bi verovatno imalo najopasnije posledice. Zato smatram da Čehoslovačka treba odmah da ustupi Nemačkoj ove pogranične okruge, i dalje, da obe vlade treba odmah da se sporazumeju o merama za njihovo ustupanje mirnim putem, uključujući pružanje garantija stanovništvu u prelaznom periodu.

Međutim, ustupanjem ovih pograničnih okruga definitivno se ne rešava pitanje o tome kako će Nemci i Česi ubuduće mirno živeti u zajednici. Čak i da se svi reoni u kojima Nemci čine većinu ustupe Nemačkoj, u Čehoslovačkoj bi ipak ostao veliki broj Nemaca, a u reonima ustupljenim Nemačkoj, izvestan broj Čeha. Privredne veze su tako tesne, da apsolutno odvajanje ne samo da nije poželjno, već je i nemogućno, i ja opet tvrdim da je istorija dokazala da je u mirno doba mogućna prijateljska zajednica dva naroda. Smatram da je u interesu kako svih Čeha tako i svih Nemaca potrebno da se potstiče uspostavljanje tih prijateljskih odnosa, i uveren sam da to stvarno želi svaki prosečan Čeh i Nemac. Oni su podjednako pošteni, miroljubivi, trudoljubivi i umereni. Kada se s obe strane uklone politički nesporazumi, smatram da će oni moći da žive u miru.

Zato preporučujem da se za one delove teritorije u kojima nemačka većina nije tako znatna potraži baza za lokalnu autonomiju u okviru Čehoslovačke Republike na osnovu „četvrtog plana", prilagođenog novim prilikama, stvorenim ustupanjem pretežno nemačkih reona. Kao što sam rekao, uvek postoji opasnost da sporazum, postignut u principu, u praksi može dovesti do daljih razmimoilaženja. Ali mislim da se u mirnijoj budućnosti ova opasnost može svesti na minimum.

Ovim dolazim do političke strane problema, koji se tiče bezbednosti Čehoslovačke Republike, naročito u pogledu njenih neposrednih suseda. Smatram da se tu problem sastoji u uklanjanju centra oštrih političkih nesuglasica iz središta Evrope. U tom cilju potrebno je da se čehoslovačkoj državi sigurno obezbedi da živi u miru sa svima svojim susedima i da se njena politika, unutrašnja i spoljna, usmeri tome cilju. Kao što je za međunarodni položaj Švajcarske potrebno da njena politika bude potpuno neutralna, ista politika potrebna je i za Čehoslovačku, i to ne samo za njen dalji život, već i za evropski mir.

Da bi se to postiglo, predlažem sledeće:

da čehoslovačka vlada onim partijama i licima u Čehoslovačkoj, koja su naročito podržavala politiku neprijateljsku prema susedima Čehoslovačke, zabrani dalju agitaciju i da se, ako to bude potrebno, preduzmu zakonske mere kako bi se učinio kraj takvoj agitaciji;

da čehoslovačka vlada tako promeni svoje spoljne odnose, da svojim susedima da garantiju da ih ni pod kakvim prilikama neće napasti i neće protiv njih preduzeti ma kakve agresivne akcije, koje proističu iz obaveza prema drugim državama;

da glavne države koje rade u interesu evropskog mira pruže Čehoslovačkoj garantije za pomoć u slučaju neizazvane agresije protiv nje;

da se između Nemačke i Čehoslovačke zaključi trgovinski ugovor na osnovu davanja prednosti, ako se to pokaže povoljnim za privredne interese obeju zemalja.

Ako je ustupanje izvesne teritorije neizbežno — kao što ja smatram — bilo bi dobro da se to izvrši brzo i bez zadržavanja. Postoji realna opasnost, čak i opasnost od građanskog rata, u slučaju da se ovo neodređeno stanje produži. Prema tome, postoje sasvim realni razlozi za politiku hitnih i radikalnih akcija. Sve vrste plebiscita ili referenduma bile bi, kako ja smatram, najobičnija formalnost u pogledu ovih pretežno nemačkih oblasti. Velika većina njihovog stanovništva želi spajanje s Nemačkom

Ovo me dovodi do trećeg pitanja, koje ulazi u okvir mog ispitivanja, a to je — ekonomski problem. Ovaj se problem postavlja u vezi s bedom i nezaposlenošću u Sudetsko-nemačkoj oblasti, koje stalno postoji od 1930 godine i izazvano je raznim uzrocima. To pretstavlja pogodan teren za političko nezadovoljstvo. To je problem koji postoji, ali bi bilo netačno reći da je sudetsko-nemačko pitanje u celini ili bar u osnovi ekonomsko pitanje. Ako dođe do ustupanja teritorije, rešenje ovog problema će uglavnom preći u nadležnost nemačke vlade.

Ako politiku koju sam izložio mogu primiti oni koji su neposredno zainteresovani u današnjoj situaciji, onda bih dalje preporučio:

a) da pretstavnik sudetsko-nemačkog stanovništva ima stalno mesto u čehoslovačkom kabinetu;

b) da se odredi komisija s neutralnim pretsednikom za rešavanje pitanja o razgraničenju oblasti koja se ustupa Nemačkoj, kao i spornih pitanja koja neposredno nastaju u vezi s ispunjavanjem svakog sporazuma koji može biti postignut;

v) da se organizuju međunarodne snage za održavanje reda u onim okruzima koji treba da se ustupe Nemačkoj, sve do trenutka dok ne budu stvarno predati Nemačkoj, tako da čehoslovačka državna policija, kao što sam gore rekao, kao i čehoslovačke trupe mogu biti povučene iz te oblasti.

Na kraju ovog pisma hoću da potvrdim ličnu ljubaznost, gostoprimstvo i pomoć, koja je meni i mojim saradnicima ukazana od strane vlade, naročito od doktora Beneša i doktora Hodže, od strane pretstavnika sudetsko-nemačke partije s kojima smo bili u kontaktu, a naročito od strane velikog broja drugih ličnosti koje zauzimaju različite položaje u društvu i s kojima, smo dolazili u dodir za vreme svog boravka u Čehoslovačkoj.

Vaš odani

Ransiman od Doksforda

(U sledećem nastavku: Memorandum Čehoslovačke misije)